RASTANAK SA ZANZIBAROM-Lukas Hartman

 Ko je bila Emili Rite, poznata kao Salme od Zanzibara? Arapska princeza koja je 1866. iz ljubavi prema hamburškom trgovcu Hajnrihu Riteu napustila zavičaj? Žena koja je uzela novo ime, prihvatila novu religiju i započela u Nemačkoj novi život? Mlada udovica koja je u tuđoj zemlji morala sama da podiže troje dece? Igračka političkih interesa i spletki Nemačke kao kolonijalne sile i njenih pokušaja da zauzme ostrvo Zanzibar?

Bekstvom arapske princeze u Hamburg krajem 19. veka počinje jedna porodična saga, velika pustolovina koja čitaoca vodi od Zanzibara do Nemačke. Uzbudljiva sudbina Emili Rite i njenih potomaka obeležena je protivrečnostima islama i hrišćanstva, visokog porekla i gorkog siromaštva, nemačke discipline i egzotike Istoka...

Princeza Salme se nakon smrti oca i majke (robinje sa Kavkaza) preselila iz palate u grad i upoznala nemačkog trgovca Rudolfa Hajnriha Ruetea. Salme i Rudolf su bili prve komšije i ona je sa svog prozora mogla da posmatra večere koje je Rudolf priređivao u svojoj kući. Sve bi to bilo koliko toliko prihvatljivo, da princeza nije bila muslimanka, pokrivena velom i kao takvoj, bila joj je zabranjena i najmanja komunikacija sa muškarcima.

Rodila se ljubav, Salme je zatrudnela i kada je to već postalo očigledno morala je na britanskom brodu da napusti Zanzibar, inače joj je pretila smrtna kazna.

Par je prvo živeo u Adenu, gde je princeza prešla u hrišćanstvo i uzela ime Emili, venčali su se i na kraju preselili u Hamburg. Prvo dete im je umrlo na putu za Nemačku, a posle su imali još jednog sina i dve kćerke. Ubrzo Rudolf gine, i Salme pritisnuta finansijskim problemima 1886. piše knjigu Memoari arapske princeze sa Zanzibara  koja, kao prva autobiografija koju je napisala jedna arapska žena, postaje međunarodno popularna. Možete zamisliti kako se osećala jedna žena koja je odbacila sve svoje zarad ljubavi, a onda bez te ljubavi i ostala, sama u tuđem svetu, sa jako malo prihoda. Nemaci i Britanci je koriste u političke svrhe, ali zapravo joj niko ne pomaže. Njena braća joj nikad nisu oprostila iako je pokušavala da se izmiri sa njima.

Iako je knjigu pisala kao hrišćanka koja živi u Evropi, ona u njoj brani trgovinu robovima i tvrdi kako će bez robovske radne snage biti uništeni brojni posedi na Zanzibaru, pa na jednom mestu prelazi u čisti rasizam: "Oni koji su u SAD, Brazilu ili na Zanzibaru imali dodira sa crncima znaju da se oni i pored brojnih kvaliteta ne mogu privoleti na rad na drugi način osim silom!" Ona robovlasnički sistem u svojoj domovini pravda i činjenicom da se "muslimani prema svojim robovima odnose na drugačiji način od hrišćana, oni su im gotovo kao članovi porodice", o čemu su evropski posmatrači, kako smo videli, imali sasvim drugačiji stav.

Emili je od 1889. do 1914. živela u Bejrutu. Umrla je 1924. u Jeni u Nemačkoj gde je i sahranjena.

-Rano izjutra, kada bi čovek izašao napolje, pozdravljala ga je nezaboravna mešavina mirisa, od umilnog jasmina do snažne arome zasada hlebnog drveta, od mirisa mora i školjki do kokošje pogani. Čovek se mogao navići na to, kao i na šum razbijanja valova o obalu, i čeznuti za tim kada ga izgubi.

O Emilinom životu se uglavnom govori kroz gledište njenog sina Rudolfa:

-Decenijama posle toga Rudolf je iz fragmenata sastavio slagalicu o tome šta se događalo ranije. Još dok su Riteovi bili primorani da borave na brodu, Bargaš je shvatio da je njegov otpor nemačkim teritorijalnim zahtevima uzaludan. Topovi su ispunili svoj cilj a da nisu ispalili nijedno đule. Bez Emilinog znanja, Bargaš je potpisao takozvani ugovor o prijateljstvu s Nemačkim carstvom. Tek posle toga izneti su mu zahtevi nekadašnje princeze uz najbolje kajzerove preporuke. Sultan je objasnio da je to privatna stvar, da ne može da odgovori na pismo, da je njegova sestra pre mnogo godina neopozivo ostavila zemlju i svoju porodicu, i to s nevernikom nižeg statusa. Prema tamo važećim zakonima, nemoguće je izaći u susret zahtevima o nasleđivanju jedne hrišćanske konvertitkinje. Pošto je Bizmark ostvario svoj cilj, telegrafski je zabranio da se vrši dodatni pritisak u korist gospođe Rite, neka ona lično forsira svoje poslove, poručio je admiralu Knoru, mada to, po svoj prilici, nema izgleda na uspeh. Sada nije poželjno ucenjivački pristupati pitanju nasleđivanja prestola, Nemačko carstvo mora jedino da se brine o bezbednosti sultanove ćerke i njene dece, koji su pre svega Nemci.

Rudolfovo srce i danas jače kuca kada pomisli na marifetluke i izgovore vlasti u ophođenju s majkom. Ostavili su je samu, kao toliko puta, i kada se ona tri godine kasnije, 1888, otisnula na svoje drugo putovanje - tada bez zastavnika Saida - u još jedan pokušaj izmirenja sa svojom zanzibarskom porodicom, nemački konzul na ostrvu čak ju je susreo s otvorenim neprijateljstvom.

- Saidu ibn Sultanu bilo je trinaest godina kada su ga doveli na presto. Okružili su ga savetnici koji su svi do jednog videli u tome priliku da izvuku ličnu korist. Ali je, mada još upola dete, uprkos svim otporima, prinudio na jedinstvo zaraćena bratstva u sultanatu. Osobitu bliskost s dedom osećao je zbog tragedije koja ga je zadesila s njegovim najstarijim sinom Hilalom. Bio je inadžia beskrupulozno je kršio dvorska pravila ponašanja, nije se obazirao na očeve opomene. Francuski konzul ga je navukao na pijanke; Hilal je postao alkoholičar, istresao je bes i na oca. Ovaj ga je kažnjavao kućnim pritvorom i konačno ga je razbaštinio. Hilal je pobegao, želeo je da nađe pročiščenje u Meki. Već na prvoj međustanici, u Adenu, umro je od žestoke groznice. Svedoci su tvrdili da je očeva žalost bila neizmerna. Said ibn Sultan se zatvorio, ostao je tako danima, njegovi jecaji čuli su se kroz sve zidove, tepih na kojem se molio bio je mokar od suza. Najviše je voleo baš tog posrnulog sina i gorko je prebacivao sebi što je s njim podbacio kao otac.

Jedini portret koji je ostao iza Saida ibn Sultana prikazivao je gordog bradatog čoveka budnih očiju, ni mekanih, ni strogih crta lica. Salme, svoju ćerkicu, često je dizao u krilo, igrao se s njom, davao joj slatkiše. Rudolf joj je još i sada zavideo na toj privilegiji. Kako bi se i on osećao zaštićen u sultanovom naručju, udisao njegov miris, koji je zamišljao kao opor, ali ne i neprijatan, odgovarali bi mu cimet, štalski dah, svež znoj, a ruke koje bi ga hvatale i dizale bile bi snažne, nežnih jagodica na prstima.

Zar on, njegov imenjak, ne bi postao dostojan dedin naslednik? Podsmevao se toj staroj fantaziji. Mnogo bi radije bio uspešan mirotvorac - a kada bi pomislio na Brandajsa i Tremera, bilo mu je jasno da ni u sopstvenoj porodici nije uspevao da ostvari mir.

 

- Kroz prostrane sobe danima odjekuje kuknjava. Počinje borba za vlast među sinovima, sultanat se deli, Madžid seda na presto Zanzibara uprkos tome što ga jedva podnosi njegov brat Bargaš, koji uskoro planira puč s namerom da sam postane sultan. Salmina omiljena sestra Hole staje na njegovu stranu i ubeđuje Salme da učestvuje u pripremi prevrata. Ona nipošto ne želi da izgubi Holinu naklonost i spremna je da održava Bargašovu vezu sa zaverenicima, da bude zapisničarka na tajnim sastancima i kurirka. Ali Madžid saznaje za Bargašove planove, kuće zaverenika su opkoljene i, na užas sestara, puč propada. Bargaša, kome ona pomaže da pobegne prerušen u ženu, zarobljavaju i šalju u izgnanstvo. Salme kažnjavaju kućnim pritvorom. Baš ta Madžidova blagost najviše je postiđuje.

Onda je u tebi nešto puklo sopstvenom krivicom. Możda si zato počela da se osvrćeš u potrazi za drukčijim životnim mogućnostima, možda si zato bila tako fascinirana Evropljanima. U gradskoj kući, u kojoj stanuješ, to te neizbežno tera Hajnrihu, u susret sreći i zloj kobi. Hoćeš da slediš stranca, u nepoznatoj zemlji hoćeš da zaboraviš šta si učinila i upotpuniš raskid. Ili je bilo drukčije, majko? Od svoje petnaeste godine morala si da nosiš masku od zlatotkanog atlasa. Ja tu masku nikada nisam video, pa ipak, navlačila si je uvek kada sam hteo da saznam šta se u tebi zbiva. Ko si ti bila, majko? Ko si bila u duši? Saznao sam to tek kada sam pročitao pisma koja si ostavila. Bilo je prekasno da upoznamo jedno drugo. 

- Misli na svoju majku, koja je tako pokrivena očarala hamburškog trgovca; muškarac želi da je razotkrije, a istovremeno uzmiče, jer time razara tajnu koja

povećava privlačnost. 

- Emilino prvo vreme u Hamburgu. Teško je staviti se u stanje koje ona opisuje u svojim pismima. Izgubila je dete, to niko ne treba da zna, sada je već opet trudna. Sva tuđina oko nje postaje breme kojeg ne može da se oslobodi. Leto je, uobičajeno leto na severu, s vrelim danima tu i tamo kišnim periodima između njih, ali Emili se smrzava. Dok ostali napolju šetaju u kratkim rukavima, ona se šalom, sedi pored prozora i pokriva se vunenim ćebetom da ne bi drhtala. Hajnrih je iznajmio jednu kuću na Alsteru, vilu, zaista gospodsku, kaže on, dostojnu princeze, s pogledom na vodu, koju toliko voli. Pa ipak, kako su sobe male i kako joj se besmisleno čini što vrata stalno moraju da ostaju zatvorena. Taj složeni, preglomazni nameštaj s fiokama svih vrsta, fotelje u kojima se sedi kao u mengelama. Stotine predmeta potrebnih u kuhinji, žice za lupanje belanaca, vadičepovi, noževi i nožići za razne svrhe,levak, trenica za sir, cediljka za limun, sve same reči koje joj dugo ne idu u glavu. Nema ni vazduha, ni svetlosti, nema zavesa koje se nadimaju na povetarcu, ni ulazaka, ni izlazaka veselih posetiteljki.