PISMO OD ZLATA-Lena Manda

 Volim te- ugravirano ja na jedan privezak u obliku pisma od čistog zlata. Taj komad nakita, koji je jedan kujundžija nacrtao da ga napravi svojoj velikoj ljubavi, obeležio je i pratio sudbinu triju žena ‒ prabake Smaragde, njene kćerke Hrisafenje i unuke Smaragde, a na kraju je završio kod praunuke Hrisafenje-Fenje i doneo joj sreću da upozna svoju porodicu.

Privezak je krijo priču o ljubavi koja se ponavljala kao prokletstvo. Prva ljubavna priča između Smaragde i Simeona nije ostvarena zbog njenog slabijeg imovnog stanja, druga, između Hrisafenje i Vasilisa nije ostvarena zbog prethodne ljubavi a treća između Smaragde i Simosa nije ostvarena zbog nečije podvale ali se iz nje ipak izrodila Fenja.

Saznavši nenadano da ima porodicu o kojoj ništa nije znala, praunuka Fenja dolazi u Grčku i ne sluteći da će konačno pronaći istinu o sebi i porodične tajne koje su trajno i nepopravljivo obeležile i njen život.

Ova priča vas vodi na putovanje od Carigrada s početka XX veka do Grčke današnjeg vremena. Za pismom od zlata koje je prošlo čitav taj put, i završilo oko vrata nekoga kome će možda konačno doneti sreću.

Kroz knjigu saznajem dosta o sudbini Grka u Istanbulu od početka XX veka, pa nadalje. Knjiga će odgovarati onima koji vole ljubavne i istorijske romane.

-Kamo sreće da su Grci umeli da se čuvaju. Informacije su uglavnom stizale u vidu glasina. Grčka štampa je pokušavala da te neutralnim stavom zaštiti sebe i novinare koji su pisali članke i osećali dah Turaka za vratom. Predosećali su da oni čekaju i najmanji pogrešan korak. Reči su postale izvor straha; tekstovi bi uvek prolazil strogu kontrolu kako Grci ne bi slučajno napisali nešto protiv režima, koji je ionako bio unapred odredio njihovu sudbinu. Najveći  teret pao je na Malu Aziju. Konfuzne vesti govorile su o isterivanju Grka. Grka. Eritreja (to je isto što i poluostrvo Karaburun, i nalazi se preko puta Hiosa u okolini Smirne) i mnogi drugi krajevi Male Azije, od Adrimitija do Mire, opustošeni su. Čak ni u mestima iz kojih žitelji nisu bili proterani niko nije smeo da izade iz kuće, ni da ide na rad u njive. Prestala je svaka aktivnost. Ubistva, pljačke, zlostavljanja i terorističke akcije bili su svakodnevna i uobičajena pojava. Mnogo se, takođe, pričalo o otmicama žena i dece. Iz Česmeua i Karaburuna proterano je oko sedamdeset hiljada Grka. Bezobrazluk mladoturaka bio je očigledan i po novinama koje su izlazile u Smirni, u kojima je pisalo da su ljudi emigrirali, ali su ključevi njihove imovine ostali u rukama vlasti, i da će ih vlasnici svakako dobiti natrag kad se vrate. Međutim, istina je ledila krv u žilama onih koji bi je saznali. Naoružani žandarmi, ali i prosta svetina, ulazili su u trgovinske radnje i kuće terajući vlasnike da im predaju sve što je vredno. Pljačkali su ih do gole kože i izbacivali ih iz sopstvene kuće uz naredbu da se više nikada ne vrate.

Nekoliko meseci pre početka Velikog rata, Vaseljenska patrijaršija je proglasila pogrom, te zatvorila sve crkve i škole. Održavane su samo sahrane, i to po hitnom postupku. Demarši i protesti Jonskog mitropolita stranim ambasadama, zbog progona, ostajali su bez odgovora. Nisu mogli da se mešaju u unutrašnja pitanja" Turske. Veliki rat je sve promenio. Mera je povučena zbog opšte mobilizacije Otomanskog carstva.

-,,Ne mogu da vam opišem koliko smo se napatili da sačuvama zeta od mobilizacije!Pošto ima tursko državljanstvo,morao je da ide u rat!“

,,Iznos za otkup svake ratne godine je četrdeset pet turskih zlatnih lira! I šta smo mogli? Dali smo ih!“

,,A oni koji nisu imali da plate", umešao se u razgovor Mojsije ,, počeli su da se kriju. U Stavrodromiju se, kažu, po tavanima kuća skrivaju oni koji beže od rata!"

,,Tavanske brigade!", dodao je Meletis, Mironov zet,  i niko nije mogao da sakrije osmeh,uprkos težini razgovora.

 „Istina je", reče Anargiros, ,,da ovde u Carigradu imamo najmanje problema s Turcima."

„Ali dokle će to da potraje?", upita Mojsije. „Znaš li išta je rekao patrijarh Joakim, posle ustanka mladoturaka? Nemamo šta da očekujemo od šovinizma tih ljudi. Počinje borba za opstanak naših kuća ovde. Svima nam je jasno šta je hteo da kaže. Oni se neće smiriti do nas sve ne unište! A sada, zbog rata, stvari su još gore."

„To je istina!", potvrdio je Miron paleći cigaretu. „U priobalju, kažu ljudi beže, prelaze preko na Hios i Mitilini. I naravno, ne čine to svojom voljom! Opet proterivanja. Čete neregularne turske vojske, kako mi reče jedan moj rođak koji je došao odande, upadaju u kuće i otimaju sve što nađu, a posle ih spaljuju! Fokeja je opustošena. Moj jadni rođak je jedva izvukao živu glavu, a od onog što mi je rekao sledila mi se krv u žilama! Kažem vam, tamo dole je veliko zlo! Mladoturci zalu- đuju narod! Obećavaju im sve i svašta kako bi ih pridobili. Najviše ih pridobijaju verskim fanatizmom. Pljačka i silovanja su im naknada."

Klima je iznenada postala vrlo tmurna, Kleoniki je ušla držeći poslužavnik pun mezetluka i uza za aperitiv. Pogledala je kako muškarci svi zajedno dižu čaše, kao po komandi, i prazne ih mračnog pogleda, pa je požurila da ih ponovo napuni pre no što izađe iz sobe.

„Ponekad", reče tiho Meletis, razmišljam da pokupim porodicu i da odem."

„Ali kuda, prijatelju?", upita ga Mojsije. „Ovo je naša zemlja."

Stvarno to mislite, gospodine Mojsije? Zavičaj je mesto gde živiš, rađaš i podižeš decu, tamo gde radiš i napreduješ. Zavičaj nije mesto na kome strepiš hoćeš li živ dočekati sledeći dan, da li ćeš videti kako ti, pre nego ih siluju, razjareni Turci muče ženu i decu, pri čemu ti razjareni Turci ništa ne misle, nego samo slušaju."

- Čekaj, bre, da čuješ Kažem tš, domesena je odluka a ujedinjеnju Carigrada s Grčkom!

-Ma šta kažeš!!"

Napokon je Anargiros shvatio i požurio da nazdravi prijatelju. Misliš da je našim patnjama kraj?"

Pobedili smo, Anargire! To se ne menja! Došlo je vreme da Carigrad ponovo postane grčki! Da se skinu minareti s Aja Sofije. A videćeš da će uskoro da bude naša i čitava Mala Azija!

Jel ti veruješ u to, Mojsije?"

To je sto posto sigurno! Dogodiće se velike stvari, Anargire! Nećemo verovati svojim očima!"

Mojsije je bio u pravu, ali ne onako kako su hteli Grci diljem sveta. Iako je na početku vaga jasno pretezala u grčku korist, kao da se iznenada odozgo umešala neka sila, ravnoteža se poremetila.. U maju te iste godine, Grčka je na svoju inicijativu ušla u Smirnu.

Averof je bio tamo da podrži napredovanje vojske, i grčke snage bivaju dočekane s neverovatnim oduševljenjem. Vesti stižu do Carigrada relativno brzo. Sada se lakše disalo, straha je nestalo, nada se opet rađala u dušama svih Grka, zajedno s nacionalnim ponosom. Grčka, koja se pruža na dva kontinenta i pet mora... Velika ideja, ona koja ispunjava želje ignorišući istorijsko pamćenje; jer carska kapija Kerkoporta ne pripada samo vizantijskim vremenima, izdajica ima u svim vremenima... Posle tri godine san se ugušio u dimu, pepelu, krvi i kricima agonije. Maloazijska katastrofa i događaji koji su usledili posle nje uništili su helenizam Anadolije posle dve hiljade godina. Posledice su bile tragične. Velike ideje političara, ali i ambicije generala plaćene su krvlju ljudi koji nisu bili ni za šta krivi, kao što to inače uvek biva.

- „Efendijo, mužu moj, ja sam nepismena žena, ništa drugo do ovo domaćinstvo ne znam i ne poznajem", odgovorila je tiho. „Ali u ovakvim trenucima nije bitno ko je u pravu, a ko ne. Samo greške postaju nauk! To je dobro. Ne znam šta će nas sutra snaći, ali ovde gde živimo samo novac može biti od pomoći. Novcem je Miron izbavio svoga zeta od rata, bakšišom smo obavljali poslove sve ove godine. Gledaj, dakle, svoja posla i radi ono što svaki dobar domaćin radi. Novac da čuvaš kao što si ga i ranije čuvao!"

- Ovde gde živimo ne očekuj dobro. Mojsije mi je danas rekao da su potpisali nekakvu konvenciju..."

A šta je to, mužu moj? Jel' dobro ili loše?"

„Izgleda loše. Kažu da će razmeniti stanovništvo...

Kako će ga razmeniti?"

Grci odavde otići će u Grčku, a Turci odande doći će ovamo.

 Bez svoje volje?"

„Pa, da! Da su hteli to, već bi tako i uradili! Medutim, sada je obavezno. Naši će napustiti svoje kuće i imovinu u koju će se useliti Turci, a naši će ući u kuće Turaka koji žive u Grčkoj!

-„Pa, i oni su ljudi, čoveče... Ljudi! U moru ima krupnih riba, ali ima i sitnih. I tamo krupne ribe odlučuju, a sitne stradaju. I na kopnu se isto dogada. Ne kažem, mnogi su možda to i želeli, ali ima i drugih, koji su verovali da će život okončati na mestu koje su naučili da smatraju svojim. Mužu moj, kada te prisiljavaju da napustiš svoje korene, bilo da si Turčin ili Grk, isto te boli...

- Međutim, najgore i najokrutnije činjenice u vezi s tim nije ni on znao. Nije znao da je više od trideset hiljada Grka, od najbogatijih u Carigradu, pobeglo u jesen dvadeset druge godine, i da ih vlada nije želela natrag. Vratili su se samo oni koji su imali turski pasoš, jer im Turci nisu mogli ništa. Međutim, iskoristili su Aprilski zakon iz iste te godine, i konfiskovali imovinu ostalih. Pričalo se da se suma koja je prešla u ruke Turske kretala od dvesta do četiri stotine hiljada funti sterlinga. Grci u Carigradu su, Mirovnom konvencijom iz Lozane, posle maloazijske katastrofe postali odjednom pasivna manjina. I mada su dobili neke privilegije", poput prava na slobodu veroispovesti ili učenja maternjeg jezika uporedo s turskim, reč „manjina" je predodredila njihovu budućnost. Počinjalo je novo razdoblje, s Kemalom Ataturkom koji je položio zakletvu kao prvi predsednik ujedinjene Turske 1923. godine, dok se glavni grad iste godine premestio iz Carigrada u Ankaru.

-Meseci su svima sporo prolazili. Ko bi primio pismo od svog čoveka, jurio je da obavesti poznanike i prijatelje. Znajući to, oni koji su pisali spominjali su i s kim su bili, da bi njegove porodice dobijale vesti o životu ili smrti svojih najbližih. Carigradu je ličio na ukočen trup. S vremena na vreme novine su objavljivale zabrinjavajuće naslove. Turska štampa je otvoreno vodila fanatičnu kampanju. Po mišljenju vlade, izvor svih nevolja u zemlji bile su manjine koje su uglavnom živele u Carigradu. Za one iole informisane, poruka je bila jasna. Turski predsednik Ismet Ineni, kao i premijer Sarafoglu, nisu bili zadovoljni istrebljenjem Grka u anadolskim logorima. Sada su hteli još nešto. Turski reformisti spremali su se da primene zakon o razvoju turske ekonomije iz 1914. godine.

Te godine, malo pre Božića, carigradski Grci primili su još jedan udarac: porez na imovinu verlik virgisi. Dve reči koje su izazvale paniku; bio je to podmukao udarac nemuslimanskom stanovništvu, a posebno grčkom. Van svake logike, ali zvaničnim fašističkim aktom, poreski obveznici bili su podeljeni u kategorije. Odredili su komisije koje su razrezivale iznos poreza po savesti, koje nije bilo. Nikakav protest nije pomagao, nikakva žalba ne bi bila razmotrena. Objavljene su poreske liste, i rok plaćanje bio je samo petnaest dana. Nakon isteka roka, porez bi rastao iz nedelje u nedelju.

- Ali ne zaboravi da život pripada jakima! Onima koji uspevaju da preskoče prepreke, da prežive i na kraju da pobede.

-Tri dana ranije, pred, kako se smatra, pred kućom Kemala Ataturka fotografisana je supruga turskog konzula u Solunu. Mašina za uništenje je bila postavljena. I dok je improvizovana sprava uspela da razbije tek nekoliko prozora na Ataturkovoj kući u Solunu, Istanbulski ekspres je štampao svoje vanredno izdanje, koje je podeljeno medu okupljenima, uz fotografiju na naslovnoj strani. Mnogo toga je iskonstruisano: prikazana je zastrašujuća šteta na domu turskog nacionalnog vode, a sva odgovornost pripisana je Grcima. Članak su pratile nacionalističke i antigrčke parole. Vanredno izdanje izašlo je gotovo sat vremena pre nego što je bomba eksplodirala... Nevažan detalj. Situacija je bila van kontrole. Početni događaj dobija nove dimenzije medu ruljom, koja je spremno čekala. Kamioni puni sekira, ašova, lopata, grabulja, motki, maljeva, ali i kanti benzina, čekali su da uposle ruke pomahnitalih dželata, koji su nezaustavljivo i nekontrolisano jurili šireći ulicama smrt i užas. Jedan deo napada, razbija vrata i zaštitne rešetke radnji. Iza njih nadiru svi oni koji potom izbacuju robu na ulicu, a na kraju idu oni što uništavaju ono što je preostalo i pljačkaju. Kao reka mržnje koja je navrla da preplavi Carigrad i podavi Grke. Kao smrtonosna lava koja na svojoj putanji ne ostavlja ništa. Čuju se urlici. Ko se nađe na putu, biva zgažen. Upadaju u kuće,izbaciju nameštaj kroz prozore,otimaju. Neki se pak usuđuju da uzviknu da su turski državljani,u pokušaju da sačuvaju imovinu, no doživljavaju istu sudbinu kao imovina. Rulja je van svake kontrole.

Vasilis je prvi čuo glasove izdaleka. Dotrčao je do prozora i nagnuo se da vidi,no povukao se sav prebledeo. Urlici i kuknjava su se približavali. Bilo je nekog kontinuiteta i reda u tim zvukovima. Najpre su se čuli podivljali uzvici uz psovke. Moglo se razlučiti: „Čauši, večeras ćete pomreti „ i danas vaša imovina, sutra vaše glave". Odjekivali su užasni zvuci  po otvaranju vrata, zatim lomljenje nameštaja uz pratnju jauka.Skamenio se u trenutku. Mozak mu se sledio od užasa. Majka povratila. Primakla mu se i povukla ga za rukav.

 

-Kristalna helenska noć", kako su je kasnije nazvali poredeći je s Kristalnom noći u Nemačkoj i Austriji 9.novembra 1938.godine, bila je najduža noć u Carigradu. Tek u zoru stupio je na snagu vojni zakon koji je vlada licemerno nametnula. Da li je ostalo išta što nije nije bilo uništeno? Svaki čas se čulo za neku novu nesreću, katastrofa je bila biblijskih razmera. I pored sveg bola, u porodici Kujundžis mogli da ne zadrhte kada su čuli i o ubistvima, silovanjima i skrnavljenjima grobova, Na sahrani dvojice muškaraca samo se o tome pričalo, i svaka reč je otkrivala nove zastrašujuće detalje te strašne noći.

U Balukliju su polomili patrijaršijske grobove i iskopali kost bacili ih na ulicu...", govorio je jedan glas prigušeno.

I na groblju u Šišliju", govorio je jedan drugi jecajući. „Puna dva sata lomili su i uništavali. One nedavno sahranjene iskopavali su i zabadali u tela noževe, sekli ih, prokleti bili!"