NAJVEĆE ČUDO NA SVETU-Og Martin

Sajmon Poter je staretinar-mudar čovek koji pomaže drugim ljudima da spoznaju svoju vrednost i mogućnosti koje im je život pružio.

Sajmon je ljudima poklonio ono najvrednije što je imao-Božji memorandum, skup genijalnih pravila, koje je pisac (Og Martin) podelio sa čitaocima.

-Šta je staretinar?

Tražim ljudski otpad, one ljude koje su drugi otpisali, ili su oni otpisali sami sebe, ljude čiji je potencijal još veliki, ali su izgubili svoje samopoštovanje i želju za boljim životom. Kad ih pronađem, pokušavam da im život izmenim nabolje, da im dam novu nadu i usmerenje, i da ih povratim iz tog stanja žive smrti... a to je za mene najveće čudo na svetu. Naravno, u ovoj mojoj - da je tako nazovem - profesiji, od neizmerne mi je pomoći mudrost koju sam primio iz ovih mojih knjiga, iz božje ruke.

-Vidite, gospodine Og, mnogi od nas sagrade za sebe zatvore i, pošto provedu u njima neko vreme, prihvate lažnu pretpostavku da tako mora biti dok su živi. Čim poverujemo u to, napušta nas nada da ikada možemo da učinimo još nešto u životu i da će naši snovi ikada imati priliku da se ostvare. Postajemo marionete i počinjemo da bivamo živi mrtvaci. Može biti da je plemenito i dostojno pohvale žrtvovati svoj život za nešto, za posao, ili za sreću drugih, ali, ako se, živeći tako, osećate jadno i neispunjeno i svesni ste toga, onda je produžavanje dalje na isti način čisto licemerje, laž i odbacivanje vere koju vam je dao Stvoritelj.

-Gospodine Og, naš je um najveličanstvenija tvorevina na zemlji, koja može svom vlasniku podariti najuzvišeniju sreću - a može ga i uništiti. Pa ipak, iako nam je poznato kako da ga kontrolišemo, radi svoje sreće i dobrobiti, još uvek funkcionišemo s potpunim neznanjem o njegovom potencijalu, kao da smo najgluplji od svih životinja.

-Pretvarate se, zapravo, u ono što jesu vaše misli. Čovek je onakav kakav jeste u srcu.

-„Pazite da pravdu svoju ne činite pred ljudima da vas oni vide; inače plate nemate od Oca svojega koji je na nebesima.

Kad dakle daješ milostinju, ne trubi pred sobom, kao što čine licemeri po sinagogama i po ulicama da ih hvale ljudi. Uistinu vam kažem: primili su platu svoju. A ti kad daješ milostinju, da ne zna levica tvoja šta čini desnica tvoja.

Tako da bude milostinja tvoja tajna; i Otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno."

 

-Bog nikoga od nas nije stavio u rupu suviše duboku da ne bismo iz nje izrasli. A ako smo i zatvorili sebe u zatvore neuspeha i samosažaljenja, jedini tamničari u njima smo mi sami - jedino mi imamo ključ koji vodi u slobodu.

 

BOŽJI MEMORANDUM

Za: Tebe

Od: Boga

Primi moj savet.

Ja čujem tvoj krik.

Prolama se kroz tamu, prolazi kroz oblake, meša se sa svetlošću zvezda i pronalazi put do mog srca sledeći sunčane staze.

Boli me krik zeca uhvaćenog u zamku, vrapca kog je majka izbacila iz gnezda, deteta koje se bespomoćno praćaka u jezeru, i sina moga koji je prolio krv na krstu.

Znaj da i tebe čujem. I budi miran. Budi staložen. Donosim ti olakšanje za tvoju tugu, jer poznat mi je njen uzrok... i znam joj lek.

Plačeš nad svojim dečjim snovima, koji prohujaše s godinama. Plačeš nad svojim samopoštovanjem, koje je uništio neuspeh. Plačeš nad svojim mogućnostima, koje si trampio za sigurnost.

Plačeš nad svojom individualnošću, koju je pregazila rulja. Plačeš nad svojim talentom, koji je protraćen zloupotrebom. Gledaš sebe sa osećanjem stida i užasnut okrećeš glavu od svog odraza u vodi. Ko je to ruglo čovečanstva koje te gleda bez trunke srama u očima?

Gde je tvoja uljudnost, lepota tvog lika, brzina tvojih pokreta, jasnost tvoga uma, tvoje briljantno izražavanje? Ko je ukrao ta tvoja blaga? Znaš li lopova, kao što ga ja poznajem? Nekada si spuštao glavu na travnati jastuk na livadi svog oca gledajući gore u katedralu od oblaka, znao si da će, s vremenom, sve zlato Vavilona biti tvoje.

Nekada si pročitao mnoge knjige i ispisao mnoge tablice, ubeđen da ćeš, van svake sumnje, dostići i nadmašiti mudrost Solomonovu.

Godišnja doba će se smenjivati i prolaziće godine, a ti ćeš suvereno vladati sopstvenim Rajskim vrtom.

Sećaš li se ko je usadio u tebe sve te planove i snove, zasejao to seme nade?

Ne sećaš se.

Iščileo je iz tvoga sećanja i trenutak kada sam stavio ruku na tvoje nežno čelo, onog časa kada si izašao iz majčine utrobe. I tajna koju sam šapnuo u tvoje maleno uvo poklanjajući ti svoj blagoslov. Sećaš li se naše tajne?

Ne sećaš se.

Godine koje su prošle uništile su tvoje sećanje tako što su ti ophrvale um strahom i sumnjom, uznemirenjem, kajanjem i mržnjom, a u obitavalištu tih zveri nema mesta za radosne uspomene.

Ne tuži više. S tobom sam... a ovaj trenutak je prelomna linija tvog života. Sve što je prošlo, nije ti ništa bliskije od vremena koje si proveo u majčinoj utrobi. Prošlost je mrtva, i neka pripadne mrtvima.

Danas vaskrsavaš iz žive smrti.

Danas ću se, kao što je Ilija učinio nad udovičinim sinom, tri puta nadneti nad tobom i ti ćeš ponovo živeti.

Danas ću, kao i Jenisej Samarićankinom sinu, staviti svoja usta na tvoja usta, svoje oči na tvoje oči, svoje ruke na tvoje ruke i tvoje telo će ponovo biti toplo. Danas ću ti, kao Isus na Lazarevom grobu, narediti da izađeś, i ti ćeš izaći iz jame prokletstva i započeti novi život.

Danas je tvoj rođendan. Ovo je novi datum tvoga rođenja. Tvoj je prvi život, baš kao u pozorišnoj predstavi, bio samo proba. Ovaj put zavesa se podiže. Ovaj put svet te posmatra i čeka da ti aplaudira. Ovaj put nećeš napraviti grešku.

Upali svećice. Podeli tortu. Sipaj vino. Ti si ponovo rođen. Kao leptir iz svoje čahure, vinućeš se uvis... poletećeš onoliko visoko koliko želiš. Ni ose, ni vilinski konjici, ni insekti ljudskog roda neće ugroziti tvoju misiju i tvoje traganje za istinskim bogatstvima života.

Oseti moju ruku na svojoj glavi.

Slušaj moju mudrost.

Dopusti da ponovo s tobom podelim tajnu koju si na rođenju čuo i potom zaboravio.

Ti si moje najveće čudo. Ti si najveće čudo na svetu.

To behu prve reči koje si ikada čuo. A tada si zaplakao. Svi zaplaču.

Nisi mi tada poverovao, i ništa se u godinama koje su prolazile nije promenilo, što bi pobedilo tvoju nevericu. Jer kako bi ti mogao da budeš čudo, kada si i od najobičnijih stvari pravio promašaje? Kako da budeš čudo, kada ni za najmanje odgovornosti nisi imao poverenja u sebe? Kako da budeš čudo, kada si okovan dugovima i budan ležiš na mukama, jer ne znaš kako da sutra zaradiš za hleb?

Dosta je bilo. Za prolivenim se mlekom ne plače. Pa ipak, koliko sam ti proroka, koliko mudraca, koliko pesnika, umetnika, kompozitora, koliko naučnika i filozofa i ostalih glasnika poslan porukom o tvojoj božanskoj prirodi, pobožnosti i tajnama dostignuća? Kako si se ophodio prema njima? Još te volim i sad sam uz tebe, da bi se kroz ove reći obistinilo predskazanje da će Bog ponovo pružiti ruku da bi po drugi put povratio ostatak svog naroda.

Pružio sam ti ruku. Ti si ono što mi je ostalo.

Beskorisno je da te pitam: zar nisi znao, zar nisi čuo, zar ti nije rečeno još na početku; zar nisi shvatio još od postanka Zemlje? Nisi znao, nisi čuo, nisi shvatio.

Rečeno ti je da si prerušeno božanstvo, bog koji izigrava ludu.

Rečeno ti je da si nešto izuzetno, plemenitog razuma, neograničene umešnosti, brz i izvanredan u obliku i kretanju, kao anđeo u pokretu, kao sputani bog. Rečeno ti je da si so zemlje.

Otkrivena ti je tajna kako se pomeraju planine, kako se postiže i ono nemoguće.

Nikome nisi verovao. Spalio si mapu na kojoj je bio put do sreće, odrekao se traženja duševnog mira, ugasio sveće duž puta ka slavi, i tada si se spoticao, izgubljen i uplašen, u tami uzaludnosti i samosažaljenja, sve dok nisi pao u pakao koji si sam stvorio.

A onda si plakao, udarao se u grudi i proklinjao zlu sreću koja te je zadesila. Odbijao si da prihvatiš posledice sopstvene uskogrudosti i lenjosti i tražio si žrtvenog jarca kojeg ćeš okriviti za svoj neuspeh. Kako si ga samo brzo pronašao.

Okrivio si mene!

Tvrdio si da su tvoje teškoće, tvoja osrednjost i nedostatak šansi, tvoji promašaji bili božja volja!

Nisi bio u pravu!

Napravimo popis. Navedimo sve tvoje teškoće. Jer, kako da tražim od tebe da izgradiš novi život ako alat za to nemaš? Jesi li slep? Rađa li se i zalazi li sunce, a da ti to ne vidiš?

Ne. Ti vidiš... a stotine miliona receptora koje sam ti ugradio u oči omogućavaju ti da uživaš u čarobnoj lepoti lista, snežne pahuljice, jezerceta, orla, deteta, oblaka, zvezde, ruže, duge... i pogleda punih ljubavi. Upiši jedan blagoslov.

Jesi li gluv? Može li beba da se smeje ili plače, a da je ti ne čuješ? Ne. Ti čuješ... i dvadeset četiri hiljade vlakana koje sam ugradio u svako tvoje uvo čuju vetar u granju, plimu koja kvasi stenje, veličanstvenost opere, crvendaćevu pesmu, dečju igru... i reči, volim te. Upiši još jedan blagoslov.

Jesi li nem? Da li je pljuvačka jedino što izlazi iz tvojih usta kada pokreneš usne?

Ne. Ti govoriš... kao nijedno od ostalih mojih stvorenja, a tvoje reči mogu smiriti ljutite, oraspoložiti utučene, podstaći one koji pokleknu, razvedriti nesrećne, ugrejati dušu usamljenih, pohvaliti one koji zaslužuju, ohrabriti poražene, podučiti one koji ne znaju... i reći „volim te“. Upiši još jedan blagoslov.

Jesi li nepokretan? Da li tvoje bespomoćno telo zauzima prostor?

Ne. Ti se krećeš. Ti nisi drvo, osuđeno na mali komad zemlje, dok vetrovi i svet rade s tobom šta hoće. Možeš da se protegneš, trčiš, igraš i radiš, jer dao sam ti pet stotina mišića, dve stotine kostiju i petnaest kilometara nervnih vlakana, i sve ih uskladio da se pokoravaju tvojim naredbama. Upiši još jedan blagoslov.

Da li si nevoljen i nedostojan ljubavi? Da li te usamljenost guši danju i noću?

Ne. Ne više. Jer sada znaš da je ljubav tajna, da je moraš bez razmišljanja pružiti da bi je dobio. Ljubav radi ispunjenja, zadovoljstva ili ponosa, nije ljubav. Ljubav je poklon koji ne traži uzvraćanje. Sada znaš da je nesebična ljubav sama sebi nagrada. Čak i neuzvraćena ljubav nije gubitak, jer ona će ti se sama vratiti i omekšati i pročistiti tvoje srce. Upiši još jedan blagoslov. Upiši ga dvaput.

Da li ti je srce bolesno? Popušta li, je li mu naporno da te održi u životu?

Ne. Tvoje je srce snažno. Dotakni grudi i oseti njegov ritam, pulsiranje, čas za časom, danju i noću, trideset šest miliona otkucaja svake godine. Godinu za godinom, bilo da si budan ili s ono pumpa krv kroz više od devedeset hiljada kilometara vena, arterija i cevčica... više od dva miliona litara svake godine. Čovek nikada nije izumeo takvu mašinu. Upiši još jedan blagoslov.

Je li tvoja koža bolesna? Okreću li ljudi glavu od tebe, užasnuti tvojim izgledom?

Ne. Tvoja je koža čista, ona je čudo. Sve što joj je potrebno jesu sapun i ulje, pranje i briga. S vremenom će i najjači čelik izgubiti sjaj i zardati, ali tvoja koža neće. Upotreba će pohabati svaki metal, ali ne i taj omotač u koji sam te smestio. Koža se stalno obnavlja, nove ćelije zamenjuju stare. Upiši još jedan blagoslov.

Jesu li ti pluća zagušena? Boriš li se za svaki dah?

Ne. Ona te održavaju i u najgadnijem okruženju, koje si sam stvorio, i neprekidno rade da bi provukla kiseonik, koji daje život, kroz šest milijardi džepova u tkivu, oslobađajući istovremeno tvoje telo od otpadnih gasova. Upiši još jedan blagoslov.

Da li ti je krv zatrovana? Je li pomešana s vodom i gnojem? Ne. U tvojoj krvi ima oko dvadeset dva triliona krvnih ćelija, u svakoj od njih su milioni molekula, a u svakom molekulu nalazi se atom koji osciluje više od deset miliona puta u sekundi. Svake sekunde dva miliona tvojih krvnih ćelija umire, da bi ih zamenilo dva miliona novih, u vaskrsavanju koje traje neprekidno od tvog prvog rođenja. Tako je uvek bilo u tvojoj unutrašnjosti, a sada će biti i spolja. Upiši još jedan blagoslov.

Jesi li malouman? Nisi u stanju da misliš?

Ne. Tvoj je mozak najkompleksnija struktura u univerzumu. Ja to znam. Njegovih kilogram i trista grama prosečne mase sadrže oko trinaest milijardi nervnih ćelija, a to je dva i po puta više nego što ima ljudi na Zemlji. Da bih ti pomogao da upamtiš opažanje, zvuk, ukus, miris i događaje od dana tvog rođenja, ugradio sam u tvoje ćelije hiljade milijardi proteinskih molekula. Svi događaji su tu, čekaju samo da ih se setiš. A da bih pomogao mozgu da kontroliše tvoje telo, raspršio sam po njemu milione receptora za bol, dodir i temperaturu. Zlatne rezerve nijedne nacije nisu tako dobro čuvane kao ti. Ti si moje najbolje delo.

U tebi ima dovoljno atomske energije da razori bilo koji od velikih gradova na svetu -i da ga ponovo sagradi.

Jesi li siromašan? Nemaš ni srebra ni zlata?

Ne. Ti si bogat! Upravo smo zajedno nabrojali sva blaga koja poseduješ. Prouči taj spisak. Nabroj ih ponovo. Neka znaš šta imaš!

Zašto si izdao samog sebe? Zašto si govorio da su blagodeti čovečanstva tebi oduzete? Zašto si obmanjivao sebe govoreći kako si nemoćan da promeniš svoj život? Zar nemaš obdarenosti, čula, sposobnosti, zadovoljstava, instinkte, osećanja i ponosa? Zar si bez nade? Zašto se povijaš i kriješ u senci, kao poraženi div, čekajući saosećanje koje će te odneti u željeno ništavilo i vlagu pakla?

Toliko mnogo imaš. Preplavljen si blagoslovima... i tako se nepažljivo odnosiš prema njima, kao dete iskvareno luksuzom, a davao sam ti ih tako velikodušno i redovno.

Odgovori mi.

Odgovori samom sebi.

Nema bogatog čoveka, a starog i bolesnog, maloumnog i bespomoćnog, koji se ne bi menjao s tobom, dao ti sve svoje zlato u zamenu za blagoslove koje ti tako olako shvataš. Znaj da prva tajna sreće i uspeha i leži u tome da poseduješ, čak i u ovom času, svaki blagoslov koji ti je potreban da bi dostigao veliku slavu. Oni su tvoje blago, alatke pomoću kojih gradiš, počev od danas, temelje novog i boljeg života. Zato ti kažem, pogledaj svoje blagoslove i svestan budi da već jesi moje najveće delo. Ovo je prvi zakon koji moraš da poštuješ ako želiš da izvedeš najveće čudo na svetu, da svoju ljudskost povratiš iz žive smrti.

I budi zahvalan na onome čemu te siromaštvo naučilo. Jer siromašan nije onaj koji malo ima, već onaj koji mnogo traži, a istinska sigurnost nečija ne leži u stvarima koje on ima, nego u onim bez kojih može.

Gde su te teškoće koje su krive za tvoj neuspeh? Postojale su samo u tvom umu.

Nabroj svoje blagoslove.

Drugi je zakon sličan prvom. Proglasi svoju jedinstvenost. Osudio si sebe živog na sirotinjsko groblje, i sada ležiš tamo, nesposoban da oprostiš sebi sopstveni neuspeh, razarajući se mržnjom prema samom sebi, osećanjem krivice i gadeći se zločina koje si počinio prema sebi i drugima. Zar te ovo ne zbunjuje?

Zar se ne čudiš kako to da ja mogu da ti oprostim tvoje promašaje, tvoje grehe, tvoje bedno ponašanje... kada ti ne možeš da oprostiš sebi?

Obraćam ti se sada, iz tri razloga. Potreban sam ti. Ti nisi deo rulje koja srlja u propast u bezličnoj masi mediokriteta. Uz to... ti si velika retkost.

Zamisli Rembrantovu sliku, Dugovu statuu, Stradivarijusovu violinu ili Šekspirovu dramu. Velika im je vrednost iz dva razloga: stvorili su ih vrhunski majstori i nema ih mnogo. Pa ipak, svako može da se umnoži u više primeraka.

Kada se tako rezonuje, ti si najvrednije blago na kugli zemaljskoj, jer znaš svoga stvoritelja i jedan si jedini.

Nikada, među svih sedamdeset milijardi ljudi koji su hodali Zemljom od postanka sveta, nije bilo nikoga potpuno nalik tebi. Nikada, do kraja sveta i vremena, neće biti nikoga kao što si ti.

Nisi pokazao svest o svojoj jedinstvenosti, niti da je poštuješ. Pa ipak, ti si nešto najređe na svetu.

Od tvoga oca, u trenutku najveće ljubavi, poteklo je bezbrojno seme života, više od četiri stotine miliona ćelija. I sve su one, ušavši u tvoju majku, zalutale i uginule. Sve osim jedne! Tebe.

Jedino si ti opstao u toploj nutrini tvoje majke, tražeći svoju drugu polovinu, jednu jedinu ćeliju majčinog tela, tako malu da bi više od dva miliona takvih kao ona bilo potrebno da ispuni žirovu kapicu. Ipak, uprkos neverovatno malim mogućnostima, ti si istrajao i, u tom nepreglednom okeanu tame i propasti, našao tu beskrajno malu ćeliju, sjedinio se s njom i započeo novi život. Svoj život.

Stigao si, donoseći, kao i svako dete, moju poruku da se još nisam sasvim razočarao u ljude. Dve ćelije sjedinjene u čudo. Dve ćelije, od kojih svaka sadrži dvadeset tri hromozoma i, u svakom hromozomu, stotine gena, koji će odrediti svaku tvoju karakteristiku, od ponašanja do boje očiju i veličine mozga.

Kombinujući sve što imam na raspolaganju, počev od tog jednog zrnca sperme, od četiri stotine miliona koliko ima tvoj otac, pomoću stotina gena u hromozomima tvojih roditelja, mogao sam da stvorim trista hiljada milijardi ljudi, koji se svi međusobno razlikuju.

Ali koga sam stvorio?

Tebe! Jednog i jedinstvenog. Najređeg od malobrojnih. Neprocenjivo blago koje poseduje kvalitete uma, govora, kretanja, pojavu i sposobnost delanja kao niko ko je ikada živeo, živi ili će tek živeti. Zašto sebe daješ u bescenje kada si vredan kraljevskog otkupa?

Zašto si slušao one koji su te ponižavali... još gore, zbog čega si im verovao? Poslušaj moj savet. Ne skrivaj više svoju jedinstvenost u tami. Neka se vidi. Pokaži je svetu. Ne stremi tome da hodaš kao tvoja braća, da govoriš kao tvoj vođa, ni da radiš kao oni osrednji. Nikada ne radi kao drugi. Nikada ih ne oponašaj. Jer kako da budeš siguran da ne oponašaš zlo, a oni koji se ugledaju na zao primer, uvek ga nadmaše, dok oni koji oponašaju ono što valja, nikada ne budu u toj meri dobri. Pokaži svetu svoju jedinstvenost i zasuće te zlatom. To je, dakle, bio drugi zakon.

Proglasi svoju jedinstvenost.

Sada si primio dva zakona.

Nabroj svoje blagoslove! Proglasi svoju jedinstvenost!

Nemaš nikakvih teškoća. Nisi od osrednjih.

Klimni glavom. Nasmeši se, makar na silu. Priznaj svoju samo obmanu. Šta je sa sledećom tvojom pritužbom? Šanse ne posežu za tobom?

Poslušaj moj savet, i to će proći, jer dajem ti sada zakon uspeha u svakom poduhvatu. Pre mnogo vekova, tvoji praoci su ga dobili s vrha planine. Neki su mu se priklonili i gle, život im je bio ispunjen plodovima sreće i dostignuća, blagom i duševnim mirom. Mnogi nisu slušali, tražeći magična sredstva, nepoštene puteve, ili su čekali đavola pod maskom srećne prilike da bi došli do životnih bogatstava. Zalud su čekali, baš kao i ti, i onda plakali, kao i ti, okrivljujući mene za svoju nesrećnu sudbinu.

Zakon je jednostavan. Mlad ili star, prosjak ili kralj, beo ili crn, muško ili žensko... svi mogu da iskoriste tajnu za svoje dobro; jer od svih pravila, govora i zapisa o uspehu, samo je jedan metod koji je uvek uspevao... ma ko da ti traži da pređeš s njim jedan kilometar... ti pređi dva.

To je, dakle, treći zakon... tajna koja će ti doneti bogatstvo i priznanja koji prevazilaze sve tvoje snove. Predi još jedan kilometar!

Jedini siguran način da uspeš jeste da uvek daješ od sebe više i bolje od onoga što se od tebe traži, bez obzira na to koji je tvoj zadatak. Ovo je oduvek bila navika svih uspešnih ljudi. I zato kažem, najsigurniji način da budeš proklet osrednjošću jeste da radiš samo ono za šta si plaćen.

Ne misli da te varaju ako daješ više nego što vredi srebro koje za to primaš. Jer iznad svega što živi postoji klatno, i ako za proliveni znoj ne budeš nagraden danas, sutra će ti platiti desetostruko. Onaj osrednji nikada neće preći još jedan kilometar, jer zašto da laže sebe, misli on. Ali ti nisi osrednji. Taj kilometar je privilegija koju moraš sam sebi odobriti. Ne možeš, ne smeš da je izbegavaš. Zapostavi je, radi malo kao drugi, i odgovornost za neuspeh je samo tvoja.

Ako više radiš, a ne primaš naknadu za to, kada prestaneš, nećeš patiti zbog gubitka. Uzrok i posledica, sredina i krajnost, seme i plod, nedeljivi su. Posledica se razvija u samom uzroku, krajnost već postoji u sredini, a plod je uvek u semenu. Pređi još jedan kilometar.

I ne zabrinjavaj se ako služiš nezahvalnog gospodara. Služi ga još bolje.

Umesto njega, neka ja budem tvoj dužnik, jer tada ćeš znati da će ti svaki minut, svaka sekunda koju si više radio, biti plaćeni. I ne brini ako nagrada ne stigne za kratko vreme. Što se duže odgađa isplata, to bolje po tebe... a najbolje u ovom zakonu i jeste ta kamata na kamatu.

Ne možeš zapovedati uspehu, moraš da ga zaslužiš... i sada znaš veliku tajnu, neophodnu da bi zaslužio njenu nesvakidašnju nagradu.

Pređi još jedan kilometar!

Gde je ono polje sa koga si vikao kako nemaš šansu? Pogledaj! Pogledaj oko sebe. Vidi, tamo gde si se, koliko juče, valjao na smetlištu samosažaljenja, sada po zlatnom tepihu hodaš. Ništa se nije promenilo... osim tebe, ali ti i jesi sve.

Ti si moje najveće čudo.

Ti si najveće čudo na svetu. Sada znaš tri zakona sreće i uspeha.

Nabroj svoje blagoslove! Proglasi svoju jedinstvenost! Pređi još jedan kilometar!

Budi strpljiv u svom napredovanju. Da nabrojiš svoje blagoslove sa zahvalnošću, da proglasiš svoju jedinstvenost s ponosom, da pređeš još jedan kilometar, pa još jedan - to se ne postiže dok trepneš okom. Ono do čega se najteže dolazi, traje najduže, oni koji zarade svoje bogatstvo, pažljivije se prema njemu odnose nego oni koji ga naslede.

I nemaj straha na pragu svog novog života. Svako je plemenito dostignuće povezano s rizikom. Onaj ko se plaši susreta s jednim, ne može da očekuje da će dobiti drugo. Sad znaš da si čudo. A čudo ne poznaje strah.

Budi ponosan. Ti nisi trenutni kapric nepažljivog tvorca koji eksperimentiše u laboratoriji života. Nisi rob sila koje ne možeš da shvatiš. Nisi izraz ničije sile do moje, ničije ljubavi do moje. Stvoren si sa svrhom.

Oseti moju ruku. Čuj moje reči.

Potreban sam ti... i ti si potreban meni.

Treba iznova da sagradimo svet... a ako je za to potrebno čudo, zar je to za nas problem? Mi smo oboje čudo, a sada imamo i jedan drugoga.

Nikada nisam prestao da verujem u tebe, još od onog dana kada sam te iz velikog talasa bespomoćnog izbacio na pesak. To je, mereno na tvoj, ljudski, način, bilo pre više od petsto miliona godina. Mnogo sam modela, oblika i veličina isprobao, dok nisam, pre trideset hiljada godina, napravio od tebe savršenstvo. Od tada nisam više ulagao napore da te poboljšavam.

Jer kako bi iko mogao da poboljša čudo? Bio sam potpuno zadovoljan tobom. Dao sam ti ovaj svet, i vlast nad njim. Potom sam, da bih ti omogućio da se u potpunosti iskažeš, još jednom položio svoju ruku na tebe i obdario te moćima koje, do dana današnjeg, nisu date nijednom drugom biću osim tebe.

Dao sam ti moć razmišljanja.

Dao sam ti moć ljubavi.

Dao sam ti moć volje.

Dao sam ti moć mašte.

Dao sam ti moć stvaranja.

Dao sam ti moć planiranja.

Dao sam ti moć govora.

Dao sam ti moć molitve.

Bio sam bezgranično ponosan tobom. Ti si moje najbolje delo, moje najveće čudo. Kompletno živo biće. U stanju si da se prilagodiš svakoj klimi, svakoj teškoći, svakom izazovu. U stanju si da izađeš na kraj sa sopstvenom sudbinom bez moje pomoći. U stanju si da protumačiš ono što osećaš ili opažaš, ali ne instinktivno, već razumom i namernom akcijom koja je u datom trenutku najbolja za tebe i čovečanstvo.

Stigosmo tako i do četvrtog zakona uspeha i sreće, jer dao sam ti još jednu moć - veliku moć, kakvu nemaju ni moji anđeli. Dao sam ti - moć izbora.

Ovim darom, postavio sam te čak i iznad svojih anđela, jer oni nemaju slobodu da izaberu greh. Dao sam ti potpunu kontrolu nad sopstvenom sudbinom. Rekao sam ti da sam odlučiš o svojoj prirodi, u skladu sa sopstvenom voljom. Ni rajski ni zemaljski u potpunosti, bio si slobodan da doteraš sebe u željeni oblik. Imao si moć da se spustiš do najnižih oblika života, ali i moć da, ako tvoja duša želi, budeš ponovo rođen u nekom višem, božanskom obliku.

Nikada ti nisam odrekao tu tvoju veliku moć, moć izbora. A šta si ti učinio s tom ogromnom snagom? Pogledaj se. Pomisli na izbore koje si napravio u životu i seti se sada onih trenutaka gorčine, trenutaka kada bi pao na kolena, samo kada bi mogao ponovo da biraš. Što je prošlo, prošlo je, a sada znaš i četvrti veliki zakon sreće i uspeha: Koristi mudro svoju moć izbora.

Izaberi ljubav... radije nego mržnju. Izaberi smeh... radije nego plač.

Izaberi stvaranje... radije nego uništavanje. Izaberi istrajnost... radije nego odustajanje.

Izaberi hvalu... radije nego ogovaranje. Izaberi da vidaš rane... radije nego da ranjavaš.

Izaberi davanje... radije nego kradu.

Izaberi delanje... radije nego oklevanje.

Izaberi razvoj... radije nego truljenje.

Izaberi molitvu... radije nego kletvu.

Izaberi život... radije nego smrt.

Sad ti je jasno da tvoje nesreće nisu bile po mojoj volji, jer ti si onaj koji je imao moć, i sve radnje i misli koje su te odvele među ljudski otpad tvoje su, a ne moje delo. Moji moćni darovi bili su previše za tvoj slabi karakter. Sad si postao mudriji i plodovi zemlje biće tvoji.

Više si od ljudskog bića - postaješ sve ljudskiji.

Sposoban si za velika dela. Tvoj potencijal je neograničen. Koje od mojih stvorenja, osim tebe, ima moć nad vatrom? Koje od mojih stvorenja, osim tebe, razume gravitaciju, koje je stiglo do neba, pobedilo bolesti, morije i suše?

Nikada se više ne ponižavaj!

Nikada se nemoj zadovoljavati mrvicama!

Nikada ne skrivaj svoje talente, od danas, pa nadalje! Seti se kako deca kažu, ,,kada budem veliki dečko". A šta je to? Jer veliki dečaci kažu ,,kada odrastem". A kada odrastu, kažu ,,kada se oženim". Ali biti oženjen - šta je to, uopšte? Onda se misao menja u „kada se penzionišem". A kada i to stigne, osvrnu se i pogledaju za sobom; tada vide da je sve pomeo neki ledeni vetar i da su, nekako, sve propustili i da je sve otišlo unepovrat. Uživaj danas u današnjem danu... a sutra u sutrašnjem.

Izveo si najveće čudo na svetu. Povratio si se iz žive smrti.

Više nećeš žaliti sebe i svaki će ti novi dan biti izazov i radost. Ponovo si rođen... ali, kao i ranije, opet možeš da biraš između neuspeha i očajanja, ili uspeha i sreće. To je tvoj izbor. Samo tvoj. Ja mogu samo da gledam, kao i ranije... ponosan... ili žalostan.

Seti se, dakle, koja su četiri zakona sreće i uspeha. Nabroj svoje blagoslove.

Proglasi svoju jedinstvenost. Pređi još jedan kilometar.

Koristi mudro svoju moć izbora. I još jedan, da bi dopunio ova četiri. Čini sve s ljubavlju - voli sebe, voli druge, i voli mene.

Obriši suze. Posegni za mojom rukom, uhvati je - i uspravi se. Pusti da pokidam taj mrtvački pokrov koji te je sputao. Danas ti je objavljeno:

TI SI NAJVEĆE ČUDO NA SVETU.

 

DO KRAJA MOG ŽIVOTA...

Do kraja mog života dva me dana nikada više neće brinuti.

Prvi dan je juče, sa svim svojim greškama i suzama, lažima i porazima. Juče je prošlo i zauvek izmaklo mojoj kontroli.

Drugi dan je sutra, sa svojim zamkama i pretnjama, opasnostima i tajnama. Dok sunce opet ne bude izašlo, nemam udela u sutrašnjem danu, jer nije se još ni rodio.

Uz božju pomoć, ovaj današnji dan mogu da savladam ako na to koncentrišem sav svoj trud i energiju! Samo ukoliko mu dodam teret ove dve zastrašujuće večnosti, juče i sutra, postoji mogućnost da pokleknem pod njihovim opterećenjem. Nikada više! Ovo je moj dan! Moj jedini dan! Samo on postoji! Ostatak mog života teče danas i ja sam rešen da svaki sat ovoga provedem na sledeći način...

Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode...

-da obratim pažnju na mudre savete Isusove, Konfučijeve i Zaratustrine i da se prema svakome koga sretnem, prijatelju ili neprijatelju, strancu ili članu porodice, ponašam onako kako bih želeo da se on prema meni ponaša;

- da vodim računa o svojim rečima i svojoj ćudi, da se čuvam nerazboritih trenutaka u kojima bih da zakeram ili vređam; da sve koje susrećem pozdravljam nasmejan, a ne namršten, uz tople reči ohrabrenja umesto oholosti ili, još gore, ćutanja;

-da budem saosećajan i pažljiv prema tugama i borbama drugih, shvatajući da postoje skriveni jadi u svačijem životu, ma koliko uzvišen ili ponizan bio;

-da što pre budem dobar sa svima, imajući uvek na umu da je život prekratak da bismo ga trošili na osvetoljubivost ili zlobu, da se prebrzo završava da bismo imali vremena da budemo sitničavi ili neljubazni.

Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode...

- da neprestano podsećam sebe da ću više klipova kukuruza požnjeti u jesen, što više zrna budem posejao u proleće;

- da shvatim da me život uvek nagrađuje pod uslovima koje sam postavljam, i ako nikada ne uradim ili ne isporučim više od onoga za šta sam plaćen, nikada neću ni imati razloga da očekujem nešto preko toga; da uvek dam od sebe više nego što se od mene očekuje, na poslu, u igri ili kod kuće;

-da radim sa poletom i ljubavlju, ma o kakvom zadatku da je reč, shvatajući da nikada neću moći da spoznam pravu sreću ukoliko je ne budem pronašao i u svom poslu;

-da istrajem u onome što radim, čak i onda kada drugi prestanu da se trude, jer sada znam da me anđeo sreće i ćup zlata čekaju tek na kraju one dodatne milje koja još uvek leži preda mnom.

Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode...

- da postavim sebi ciljeve koje treba da postignem do kraja današnjeg dana, jer sada znam da me besciljno plutanje od časa do časa vodi samo jednom odredištu,

- da shvatim da nijedan put do uspeha nije previše dug ako napredujem hrabro i bez nepotrebne žurbe, kao i da nijedna počast nije tako udaljena ako se za nju strpljivo i na vreme pripremim;

- da nikada ne gubim veru u svetlije sutra, jer znam da će me neko izvesno čuti ako budem na kapiju kucao dovoljno dugo i dovoljno jako;

- da uvek podsećam sebe da uspeh uvek ima svoju cenu, i da uvek moram dobro da odmerim da li su radost i nagrade koje mi on donosi vredni dragocenog dela mog života koji moram da uložim da bih ga postigao;

-da se grčevito držim svojih snova i planova za lepšu budućnost, jer ako ih se odreknem, možda ću i dalje postojati, ali to više neće biti život.

Do kraja moga života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode...

- da stremim ispunjenju onog najboljeg u sebi, znajući da nemam nikakvu obavezu da se obogatim ili postanem veoma uspešan, već samo obavezu da dam ono najviše i najbolje od sebe;

- da ne podležem strahu od neuspeha, jer ću tada gledati ka ciljevima koje još nisam postigao, a ne dole, na zamke koje mi stalno prete; da prihvatim zlu kob kao prijatelja od koga ću da naučim znatno više nego od niza stalnih uspeha i srećne sudbine;

- da se podsetim da su promašaji, čak i kada mi se dese, samo putokazi prema uspehu, jer sve što je lažno odvešće me u potragu za istinitim, a svako iskustvo ukazaće mi na neku grešku, koju ću kasnije pažljivo izbegavati;

- da se radujem onome što imam, ma kako malo to bilo, uvek se prisećajući one priče koju sam često čuo, o čoveku koji je bio nesrećan zato što nije imao cipele, sve dok nije sreo čoveka koji nije imao noge.

Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode...

- da prihvatim sebe onakvog kakav jesam, ne dozvolivši nikada svojoj savesti ili osećanju dužnosti da me primora da živim po obrascu koji su drugi napravili za svoju dobrobit;

- da shvatim da nikada ne smem sopstvenu vrednost da merim nečijim pohvalama ili ljubavlju, jer moja istinska vrednost najviše zavisi od toga šta sam prema sebi osećam i koliko sam uključen u svet oko sebe;

- da odolim iskušenju da nadmašim tuđa dostignuća, jer ta patetična, pa ipak uobičajena težnja nije ništa više do znak nesigurnosti i slabosti, a ja nikada neću biti svoj ako dopustim drugima da određuju moje standarde;

- da u sve svoje postupke, u radu i igri, neprestano unosim varnice entuzijazma, tako da moje uzbuđenje i revnost pri bilo čemu što radim, savladaju svaku teškoću, koja bi u protivnom usporila moje napredovanje;

- da se uvek podsećam da moram da uložim vreme i energiju u povećanje sopstvene vrednosti, jer samo budale stoje zaludne, čekajući da im uspeh sam dođe,

a ja sada znam da jedina šansa da se dode do vrha leži u tome da se prvo iskopa rupa.

Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, molim Te, pomozi mi, Gospode...

-da drugima činim ono što bih želeo da oni čine meni, da u svakom času od sebe dajem više nego što se očekuje, da postavim sebi ciljeve i da se držim svojih snova, da tražim dobro u svakom zlu koje me snađe, da sve svoje dužnosti izvršavam s poletom i ljubavlju i da, više od svega, budem svoj.

Pomozi mi, molim Te, da postignem ove ciljeve, moj izuzetni prijatelju, da bih mogao da postanem dobar staretinar, da u Tvoje ime radim sa obnovljenom snagom i mudrošću, spasavajući druge kao što si Ti spasao mene. I, iznad svega, molim Te, ostani uz mene celog ovog dana...