Knjigoljublje

Radnja je smeštena u 1952. godina u   Francusku Indokinu, u vreme kada počinje previranje i borba za oslobođenja od kolonijalne zavisnosti. Pratimo porodicu Francuza oženjenog Vijetnamkom i njegove dve ćerke-Silvi i Nikol. Nikol je nasledila majčin izgled, ali nažalost majku nikada nije upoznala (umrla je na porođaju). Silvi ima evropski izgled, i uvek dominira nad Nikol. Ona je sestra za primer, ona je lepotica, sposobna je i otac joj veruje. Zato joj i prepušta da vodi porodični biznis-trgovine svilom, dok Nikol za osamnaesti rođendan dobija samo jednu napuštenu radnju u starom vijetnamskom delu Hanoja. Odnos dve sestre nije nikada bio idiličan, ali su istovremeno neraskidivo vezane zato što su odrastale bez majčinske ljubavi. Kada se pojavljuje Mark, tajanstveni Amerikanac, rivalitet između njih dve postaje još jači.   -Sutradan, prvog Nikolinog dana u prodavnici svile, Silvi joj je pomogla da obavije crnu tkaninu kan dong oko svoje duge kose, kao tubu. Složile su se ...

Jako lep skup priča, oduševljena sam ovim piscem. Piše tako jednostavno i čitko, a kvalitetno i lepo. Svaka priča vezana je za Lisabon, gde nam, bez nametanja plete pripovest o tom gradu i ljudima koji u njemu žive, a zapravo nisu Portugalci rođenjem. Tako dobijamo neku vrstu putopisa, ali i romana gde je Lisabon glavni junak. Recimo, jako mi se svidela priča o Brazilki Sidi koja preko sveca Antonija, zaštitnika Lisabona, pokušava da pronađe muža, jer u iseljeništvu samuje već pet godina. Sam odnos koji Portugalci imaju sa svecem ispričan je sa velikom dozom humora i jako je me je nasmejao. Takođe, priča po kojoj je sama knjiga dobila ime-Odakle sam bila, više nisam, zaista je odličan prikaz Roma u imigraciji, njihovog ponašanja, nošalantnosti, obilaženja zakona. - Bogat je onaj ko je zadovoljan onim što ima. Naš kralj voli i uživa u svemu što je njegovo, čak i u mirisu svoje prestonice. A to je jedinstven miris. Lisabon miriše na bogatstvo. Takav su miris imali Mleci, ne tako...

Putnik bezbroj puta pokucati mora pred dverima tuđim pre no što stigne do doma svoga; i obići mora sve svetove spoljne dok hram svih hramova u sebi ne pronađe. - Iz pesme Povratak kući Rabindranata Tagora   Lakšmi je devojka koju porodica na silu udaje sa petnaest godina za mladića koji je maltretira, jer mu ne rađa decu. U celoj situaciji, jedino joj se svekrva nalazi, razume je i uči je svom zanatu lečenja bolesnih biljem i melemima. Tako jednog dana, kada odluči da je dosta i da mora da pobegne od muža, Lakšmi ima zanat u rukama. Ona bogate gospođe iscrtava kanom, daje im sredstva da lakše ostanu u drugom stanju, a njihove muževe snabdeva čajevima koji im pomažu da ljubavnice ne ostanu trudne. Gradi svoje ime iz godine u godinu, i polako od ušteđevine završava sopstvenu kuću. Mašta da će kod sebe dovesti svoje roditelje, koji ne govore sa njom još od vremena kada je pobegla od kuće. Ona ne zna da su oni mrtvi, a da ima sestru koja se rodila baš iste godine kada...

  Za razliku od prethodne dve njegove knjige koje su vezane za Portugal, radnja ove se dešava u Egiptu. Roman je priča o sudbini-o kismetu. - Kismet je na arapskom usud, sudbina, udes, kob, dakle, ono što je svakom čoveku pisano, unapred predodređeno i neizbežno i s čim se unapred treba pomiriti. Verovanje da je sudbina u Božjim rukama suštinski je deo islama. Dok je čedo još u svojoj majci, jedan Božji anđeo po Alahovom diktatu zapisuje pol deteta, dužinu života, i sreću koja će ga pratiti, pa taj zapis, kome se niti šta može dodati, niti oduzeti, ostaje heruvimima na čuvanje dok se ne ostvari volja Božja - tako, rečeno mi je, piše u Kuranu, nisam čitala. Kismet je simbol čitavog jednog fatalističkog odnosa prema životu, prema radu, prema vremenu, istoriji, sopstvenoj i tuđoj odgovornosti. Šta smo mi na ovom svetu? Koliko šanse imamo protiv sudbine? Ovo je otprilike lajt motiv romana. A onda sledi radnja: U srcu Kaira, na ostrvu usred Nila-Zameleku, mestu gde živi boga...