SNOVI OD KANE-Alka Džoši

Putnik bezbroj puta pokucati mora

pred dverima tuđim

pre no što stigne do doma svoga;

i obići mora sve svetove spoljne

dok hram svih hramova u sebi ne pronađe.

- Iz pesme Povratak kući Rabindranata Tagora

 

Lakšmi je devojka koju porodica na silu udaje sa petnaest godina za mladića

koji je maltretira, jer mu ne rađa decu. U celoj situaciji, jedino joj se svekrva nalazi, razume je i uči je svom zanatu lečenja bolesnih biljem i melemima. Tako jednog dana, kada odluči da je dosta i da mora da pobegne od muža, Lakšmi ima zanat u rukama. Ona bogate gospođe iscrtava kanom, daje im sredstva da lakše ostanu u drugom stanju, a njihove muževe snabdeva čajevima koji im pomažu da ljubavnice ne ostanu trudne.

Gradi svoje ime iz godine u godinu, i polako od ušteđevine završava sopstvenu kuću. Mašta da će kod sebe dovesti svoje roditelje, koji ne govore sa njom još od vremena kada je pobegla od kuće. Ona ne zna da su oni mrtvi, a da ima sestru koja se rodila baš iste godine kada su nju udali.

Ta sestra uspeva da nađe put do Džajpura i Lakšmi joj postaje staratelj i majka. Ipak, ne ide sve po planu i biće mnogo neprijatnosti koje Lakšmi mora da prevaziđe.

 

Knjiga mi se jako svidela. Čitljiva je i iz nje se dosta može saznati o kulturi i životu u Indiji.

 

-Prišla sam prozoru koji je gledao na vrt iza kuće. Parvati je bila poslodavka i nisam mogla da pomognem toj devojci ništa više od kože koja je visila na zidu.

Nek Lala danas servira čaj." Parvati joj je pokazala da ide i spustila se na divan. Sad sam mogla da počnem sa kaniranjem. Zauzela sam uobičajeno mesto na suprotnom kraju divana i uzela njene šake.

Pre nego što sam se doselila u Džajpur, moje gospođe su pozivale žene iz kaste šudra da im kanom ukrašavaju šake i stopala. Ali to su bile žene iz nižih kasta koje su crtale ono što su naučile od svojih majki: samo obične tačke, linije, trouglove. Moji dezeni bili su složeniji; oni su pripovedali priče o ženama kojima sam služila. Moja pasta za kaniranje bila je prefinjenija i svilenkastija od one koju su koristile žene iz kaste šudra. Pre nanošenja kane, u kožu bih utrljala losion od šećera i limuna kako bi crtež nedeljama ostao postojan. Što je kana bila tamnija, žena je uživala veću naklonost svog muža - ili su bar moje klijentkinje tako verovale - a moji raskošni dezeni boje cimeta nikad ih nisu razočarali. Malo-pomalo moje gospođe su postale ubeđene da moji crteži od kane imaju moć da vrate posrnule muževe u bračnu postelju i da pomognu da im se beba začne u materici. Zahvaljujući tome, mogla sam da navedem cenu koja je bila deset puta viša od one koju su tražile žene iz kaste šudra. I da je dobijem.

Čak je i Parvati rođenje svog mlađeg sina pripisivala mojoj veštini sa kanom. Ona mi je bila prva mušterija u Džajpuru. Kad je ostala trudna, stranice moje beležnice počele su naprasno da se pune imenima njenih poznanica - elitnih džajpurskih dama.

 

-„Ah, Lakšmi, uozbilji se!" Parvati je ponovo prasnula u smeh, nateravši zvonaste zlatnobiserne minđuše da se veselo zanjišu. Nas dve bile smo pripadnice dve najviše indijske kaste; ona je bila kšatrija, a ja bramanka. Uprkos tome, Parvati me nikad nije tretirala kao sebi ravnu jer sam, zbog prirode svog posla, morala da dodirujem stopala drugih dama. Stopala su se smatrala nečistim, tako da je njihovo ukrašavanje bilo prepušteno šudrama. Iz tog razloga, mada se njena kasta vekovima oslanjala na moju, dopuštajući nam da podučavamo njihovu decu i da obavljamo duhovne obrede, u očima džajpurske elite, ja sam bila posrnula bramanka.

A opet, žene poput Parvati plaćale su dobro. Zato se nisam obazirala na njeno bockanje dok sam joj uklanjala poslednje ostatke kana paste sa šaka. Godinama sam radila i štedela, i konačno sam bila nadomak toga da ostvarim svoj cilj - da steknem vlastitu kuću. Ta kuća imaće mermerne podove na kojima ću moći da rashladim stopala nakon celodnevnog pešačenja po gradu. I tekuće vode koliko mi duša ište, umesto da molim svoju gazdaricu da napunim mutki. I ulazna vrata čiji ću ključ imati samo ja. Biće to kuća iz koje niko neće moći da me istera.

 

S obzirom da se pročula kao osoba koja pomaže u nevolji, Lakšmi će imati priliku da upozna i maharani.

 

-„Nisam imala to zadovoljstvo, vaše visočanstvo." Ah, bilo je tako zabavno. Radžputi su dolazili sa svih strana na polo jašući na prelepim slonovima. Sve na njima bilo je oslikano surle, stopala. Čak su im i nokti bili obojeni." Rukom je iscrtala k vazduhu da pokaže koliko je sve bilo lepo i ogromno. Pre nego maharani Latika udala za mog pastorka, redovno sam uručivala nagradu  za najlepše ukrašenog slona. Jedne godine, u znak zahvalnosti, poklon su mi malog Mado Singa(papagaja)."

Papagaj je ponovo zazviždao i zakreštao: „Namaste! Bonjour! Dobro došli!"

 

-Gospoda Šarma imala je mnogo snaha, bratanica i sestričina koje su svakog avgusta s nestrpljenjem iščekivale Tidž. To je bio ženski praznik koji je slavio ponovni susret Šive i njegove supruge posle stogodišnje razdvojenosti i koji je stoga trebalo da osigura bračno blaženstvo. S obzirom na moje bračno iskustvo, ja sam takva obećanja uzimala s rezervom, ali sam ipak uživala u prazniku jer je on dolazio na početku monsunske sezone kad bi biljke od kojih sam zavisila počele da bujaju skupljajući snagu i razvijajući lekovita svojstva neophodna za moje kreme i losione. Gospoda Šarma je svake godine priređivala zabavu povodom Tidža - veselu svetkovinu tokom koje su ona i njene rođake pripovedale priče, smejale se, zadirkivale, pevale i plesale dok sam im ja kanom oslikavala šake. Takvi skupovi uvek su vrcali od radosti. Gospođa Šarma je svaku od svojih gośći darivala svilenim sarijem i staklenim narukvicama u istoj boji. Njena kuvarica bi svakog puta nadmašila sebe spremajući još egzotičnije i zahtevnije đakonije nego prethodne godine.

 

Onoga trenutka kada njeni snovi postaju stvarnost, Lakšmi počinje da ima problema sa sestrom (u trinaest godina ostaje trudna sa momkom iz bogate porodice). Sestrina glava toliko je puna maštarija, da odbija da prihvati realnost, ne želeći da se oslobodi deteta koji bi celoj porodici donelo sramotu i siromaštvo. Sestra Rada prihvata da dete usvoji porodica žene sa kojom je jako bliska, ali sve to nosi za sobom nove probleme.

Bogate radžiputske porodice se jedna po jedna odriču Lakšminih usluga, pošto o njoj kruže neistinite glasnine koje poturila majka dečaka s kojim je Rada zatrudnela. Više ništa ne ide onako kako je želela i ceo život planirala.

Ipak, javiće se prilika da leči i pomaže u bolnici u Šimli, u podnožju Himalaja. Lakšmi shvata da joj je život pružio novu priliku i za nju i za sestru i oberučke je prihvata. I tako ispunjava svoje prvobitne snove kojih do tada i nije bila svesna.

 

 

KASTINSKI SISTEM U INDIJI

 

Indijski kastinski sistem je veoma složen i teško objašnjiv. Začet hiljadu

godina pre Hrista, sa ciljem da se pripadnici društvene zajednice na

osnovu zanimanja podele na četiri zasebne kategorije, taj sistem danas

prepoznaje preko tri hiljade kasti i dvadeset pet hiljada potkasti. Neki veruju da su četiri prvobitne kaste stvorene iz tela Brame, Boga Stvaranja. Iz Bramine glave nastali so bramani kojima je podarena uloga sveštenika, učitelja i intelektualaca. Iz njegovih ruku potekli su kšatrije, ratnici i vladari čija je dužnost da štite narod. Vaišije, trgovci koji su vodili poslove i pozajmljivali novac, nastali su iz njegovih bedara, dok je četvrta kasta, koju sačinjavaju Judre, radnici na poljima i domaće sluge, potekla iz Braminih stopala.

Daliti ili nedodirljivi ostali su uskraćeni za bilo kakvu ulogu u kastinskom sistemu. Oni su radili kao mesari, čistili ulice i zahode i štavili kožu. Njima su takode bili prepušteni svi poslovi povezani sa mrtvima. Deca su po rođenju nasledivala kastu svojih roditelja.

Mogulski vladari, koji su upravljali Indijom tokom šesnaestog i sedamnaestog veka, zadržali su indijski kastinski sistem. Britanci su se takođe oslanjali na tradiciju kasta koristeći je kao pogodno sredstvo za organizaciju kolonijalne vladavine.

Nakon što je Indija 1947. godine stekla nezavisnost, donet je nov

ustav koji je zabranio diskriminaciju na osnovu kastinske pripadnosti,

priznajući da je taj sistem nepravedno privilegovao određene društvene

kategorije na račun ostalih.

Nažalost, tek posle nekoliko decenija i učestalih dalitskih protesta, indijska vlada je uvela „povlastice" (nalik na Afirmativni akcioni program u Sjedinjenim Državama) koje dalitima omogućavaju da se upišu na univerzitet i zaposle u javnom sektoru.

Uprkos tome, kasta i dalje igra značajnu ulogu u ugovaranju brakova, pripremi hrane i verskim obredima. Sklapanje brakova između pripadnika različitih kasta može da okalja reputaciju obe porodice a često rezultira i društvenom odbačenošću dotičnog para. Neke kaste odbijaju da jedu meso, dok druge insistiraju na tome. Indijci su tolerantni prema verskim običajima koji su različiti od njihovih, ali pripadnici svake kaste nastavljaju da upražnjavaju vlastite verske obrede.

Pošto je kastinski sistem tako duboko ukorenjen u indijskoj kulturi, u kojoj je prisutan već hiljadama godina, trebaće još vremena da indijski narod napusti dugovečna uverenja u pogledu moći, privilegija i ograničenja svojstvenih određenim kastama. Društveni mediji doprineli su većoj izloženosti i boljoj komunikaciji indijskog stanovništva sa nekastinskim zapadnjačkim svetom, što dovodi do delimične promene u dugo uvreženim stanovištima. Slično tome, bolja obrazovanost i bolje karijerne mogućnosti za žene i pripadnike nižih kasta doveli su do toga da se mnogi kastinski tabui stave pod znak pitanja. Uprkos tome, kastinski sistem i dalje opstaje, i to ne samo u Indiji već i na mestima kao što su Šri Lanka, Nepal, Japan, Koreja, Jemen, Indonezija, Kina i neke afričke države.