ODAKLE SAM BILA, VIŠE NISAM-Dejan Tiago-Stanković

Jako lep skup priča, oduševljena sam ovim piscem. Piše tako jednostavno i čitko, a kvalitetno i lepo.

Svaka priča vezana je za Lisabon, gde nam, bez nametanja plete pripovest o tom gradu i ljudima koji u njemu žive, a zapravo nisu Portugalci rođenjem. Tako dobijamo neku vrstu putopisa, ali i romana gde je Lisabon glavni junak.

Recimo, jako mi se svidela priča o Brazilki Sidi koja preko sveca Antonija, zaštitnika Lisabona, pokušava da pronađe muža, jer u iseljeništvu samuje već pet godina. Sam odnos koji Portugalci imaju sa svecem ispričan je sa velikom dozom humora i jako je me je nasmejao.

Takođe, priča po kojoj je sama knjiga dobila ime-Odakle sam bila, više nisam, zaista je odličan prikaz Roma u imigraciji, njihovog ponašanja, nošalantnosti, obilaženja zakona.

-Bogat je onaj ko je zadovoljan onim što ima. Naš kralj voli i uživa u svemu što je njegovo, čak i u mirisu svoje prestonice. A to je jedinstven miris. Lisabon miriše na bogatstvo. Takav su miris imali Mleci, ne tako davno, u doba kada su se tamo kupovale špecije i gomilalo zlato, tačno tako je pisalo u presretnutom pismu dubrovačkog kapetana i uhode Velike porte poslatom za Istanbul.

 

-Gde ima, tu se i presipa, a na mestu gde se vrti uvek ostane dovoljno da i prosjak živi bolje nego u drugim varošima. Dobro je rekao dubrovački špijun: Miriše na bogatstvo, a miris na bogatstvo je miris na višak, na raskoš, na mnoštvo, na ljude.

 

-Odozdo, sa trga, iz aščinica za mornare i sirotinju sklepanih od natrulih dasaka i pocepanih jedara, diže se dim ćumura i  lepljiv smrad frigane ribe i zagorelog ulja. Iz prizemlja kraljevskih konjušnica, vonja balega. Još gore zaudara iz menažerije u zadnjem dvorištu, prema brodogradilištu, gde kralj drži divlje, najsmrdljivije životinje. Iz pravca reke dopire zadah velike luke, prljave vode, ribljih iznutrica, truleži. Opet ,koliko god sve to da gadno bazdilo, ništa se ne može uporediti sa smradom ljudske prljavštine što dopire iz varoši. Taj se gad ne dá opisati niti bi se dao izdržati da nije vetra i da s druge strane, iz Kaza da Indija magacina prekomorske robe smeštenih u bočnom krilu zgrade, ne dopiru reski mirisi začina koji raskužuju vazduh. On je gospodar svega toga.

Kraljica Izabela Kastiljska o Manuelu, svom bliskom rođaku, govori: Portugalski kralj je srećnik, on ne zna koliko ima, niti ga zanima. Rodaka Izabela njemu zavidi, a on ima sreće da ne zavidi nikome, niti ima na čemu. Njegova je maksima: Ko nije zadovoljan s malo, nije ni s mnogo.

 

-Ovakvi prizori, stranci što donose zlato, svakodnevni su, uobičajeni, ali kralja uvek iznova obraduju. Prija mu da zna da nema na svetu luke u kojoj pristane toliko lađa, niti grada kuda prođe toliko trgovaca i gde se sklopi toliko poslova. Prija mu da gleda šumu katarki nad vodom. Karavele s velikim crvenim krstovima na trouglastim jedrima su njegove, na njima se doprema roba kupljena budzašto po pazarima Dalekog istoka, da bi ovde bila prodata strancima po basnoslovnim cenama. Funta cimeta ide za funtu zlata, a karanfilić, koji je em začin, em lek protiv zubobolje, naplaćuju još skuplje. Ostale lađe, doplovile iz luka sa severnih mora i Sredozemlja i ko zna otkuda sve još, robu kupljenu u Lisabonu odvešće u svoje krajeve i tamo je još skuplje preprodati.

 

-Nego... Kad sam već ovde, da vas malo razveselim. Znate li onaj vic o slonu i urođeniku?... Ne znate?... Ljudi su ćutke slegali ramenima, ne podižući pogled,

Šta je slon pitao urođenika kad ga je video gologuzog?

Ne znate?...

Kad ga je video gologuzog, slon je pitao urođenika: Kako ti, života ti, dišeš na tu surlicu?

 

-U Alfamu se ne dolazi kolima. Ulice su preuske i prestrme. Ovde se inače teško i sreće neko ko nije iz kraja, tek poneki turista nesvestan da se zatekao tamo gde žive ljudi i gde mu može biti i nije mesto. 
U Alfami su prozori taman toliki da u svaki može da se urami po radoznala bakica. To što je alfamska mahala na padini okrenutoj ka Težu, to njima nije bitno. Alfamske babe lep pogled na reku slabo zanima. Više vole da znaju šta se radi po komšiluku, da nadziru ko prolazi ulicom i šta se događa dole na kaldrmi ispod veša što se suši po konopcima. Zbog toga prozori sa strateški povoljnijim položajem ovde služe kao osmatračnice: starija osoba se nalakti na okvir, pa nepomična, kao uljani portret izložen na fasadi, ćuti i kibicuje. 
U Alfami, u donjem delu, vekovima su živeli lisabonski Jevreji. Njih već dugo nema. Ostalo je samo ime - Žudarija - a i ono se polako briše.