ZAMALEK-Dejan Tijago Stanković

 Za razliku od prethodne dve njegove knjige koje su vezane za Portugal, radnja ove se dešava u Egiptu. Roman je priča o sudbini-o kismetu.

-Kismet je na arapskom usud, sudbina, udes, kob, dakle, ono što je svakom čoveku pisano, unapred predodređeno i neizbežno i s čim se unapred treba pomiriti.

Verovanje da je sudbina u Božjim rukama suštinski je deo islama. Dok je čedo još u svojoj majci, jedan Božji anđeo po Alahovom diktatu zapisuje pol deteta, dužinu života, i sreću koja će ga pratiti, pa taj zapis, kome se niti šta može dodati, niti oduzeti, ostaje heruvimima na čuvanje dok se ne ostvari volja Božja - tako, rečeno mi je, piše u Kuranu, nisam čitala.

Kismet je simbol čitavog jednog fatalističkog odnosa prema životu, prema radu, prema vremenu, istoriji, sopstvenoj i tuđoj odgovornosti.

Šta smo mi na ovom svetu? Koliko šanse imamo protiv sudbine?

Ovo je otprilike lajt motiv romana. A onda sledi radnja:

U srcu Kaira, na ostrvu usred Nila-Zameleku, mestu gde živi bogatija klasa Egipćana, decenijama je postojala antikvarnica krcata svakojakim blagom. Radnju je prvo vodio Jevrejin nemačkog porekla, potom Kosta Preradović, Srbin, koji je došao u Egipat kao pratnja odbeglog srpskog kralja u vreme II svetskog rata i tu ostao, i njegova, u neku ruku, poćerka Arna, takođe delimično Srpkinja. Nastanjena sa suprugom diplomatom u stanu koji ima pogled na piramide, Arna polako upoznaje Kairo i Egipat sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.

-Zamalek se takođe vezuje za ono što je u Kairu sofisticirano, za koloniju dobrostojećih stranaca, za galerije i umetnike. Zamalek nekada i jeste bio najfiniji kraj u gradu i, mada više nije baš tako, nikada nije potpuno izašao iz mode pa za razliku od nekih manje srećnih kairskih kvartova nikada nije u potpunosti zapušten i u svojoj dekadenciji se još kako-tako i održao.

Roman kreće kao putopis. U ovom delu romana saznajemo o zanimljivim stvarima vezanim za način života i običaje u Egiptu.

-Kao što je podneblje u Egiptu drugačije nego na svim drugim mestima i kao što je reka Nil različita od svih ostalih reka, tako su tamo navike i običaji ljudi postali sasvim drukčiji nego što su kod drugih naroda. U Egiptu žene idu na pazar i trguju, dok muškarci ostaju kod kuće i tkaju, dok drugi tkaju nagore, Egipćani tkaju nadole, dok muškarci nose teret na glavama, žene ga nose na plećima. Olakšavaju se u zatvorenom, ali jedu na ulici. Pravdajući takvo ponašanje govore da se neprilične a neophodne radnje vrše u tajnosti, dok se one prilične mogu činiti na javnom mestu.

Herodot iz Halikarnasa, 440. god. p.n.e.

 

-Kairo ili voliš, ili mrziš. Ja sam tokom godina iskusila oba osećanja.

Na arapskom se Kairo zove Kahira, što znači Pobednik, zapravo Pobednica, jer grad je na arapskom ženskog roda, pa Kairo zovu majkom svih gradova.

Kairo je danju vreo, a noću mračan. U njemu su ulice jednako izrovane i gde su od asfalta i gde su od zemlje, Kairo su kasapnice s muvama, kebab u masnim lepinjama, organizovana mreža prosjaka na trotoaru. Centar Kaira je pokušaj Pariza u Africi, ali Kairo ima i staru čaršiju, islamsku i koptsku, i pazare, hiljadu džamija, medrese, crkve, i univerzitet koji se može smatrati najstarijim na svetu, ali nije, jer je bio verska škola, te zato po savremenim zapadnim standardima nije bila sveučilište. Kairo ima i mostove preko Nila i hotele nebodere uz obalu. Kairo su i prenaseljeni lavirinti stambenih naselja, krivi i tesni sokaci, čatrlje i štrokavi budžaci sirotinjskih četvrti i strah od zaraze.

Kairo je nikao na raskrsnici karavanskih puteva, gde je uvek bilo pijačarenja i potezanja za rukav, trgovaca koji se cenkaju uz čaj, raspitivanja o privatnim stvarima i zahvaljivanja Bogu na zdravlju. Kairo su muškarci na stolicama u hladovini i žene posakrivane po kućama. Kairo su neprebrojive oči što uhode s one strane mušebeka. Kairo su ljudi koji slaveći Njega zarade žulj na čelu.

Kairo su najlon kese zapletene u krošnjama i opušci razbacani po asfaltu, nečujna trouglasta jedra što plove Nilom i cvećar koji mete pločnik ispred lokala i poliva ga vodom da ublaži žegu. A ponekad te neko u metežu Kaira primeti kao stranca pa ti pruži ruku za milostinju i kaže ti:

Welcome to Egypt!

Ni u vreme dok sam živela tamo nije se znalo koliko u Kairu ima duša, ni približno, ne zna se ni dan-danas jer nema načina da ih prebroje; još davno se procenjivalo da ih je deset miliona, a priliv je sve veći, ljudi se rađaju u gradu i dolaze sa svih strana, vele da ih je već možda dvadeset miliona ili više. Ipak, to su samo nagađanja. Ono što se zna pouzdano jeste da u Kairu živi toliko naroda da mnogi konače pod otvorenim nebom, na krovovima, na groblju, i opet nema dovoljno postelja da svi u isto vreme legnu, pa se spava na smenu. Zato u svako doba dana i noći u Kairu na ulici bude naroda.

 

-Rodom iz Jerusalima, Taher-beg je kao mlad, još u vreme kad je u Palestini bila engleska kolonijalna vlast, došao u Kairo i tu proveo ključne godine odrastanja, maturirao i ubrzo nastavio za Ameriku gde je izučio za inženjera i zavoleo slobodu kakvu dotad nije poznavao, pre svega u formi pristupa slobodnijim ženama i alkoholu. Radio je na naftnim poljima u Teksasu, četiri puta se ženio i četiri puta se propio. Decu je imao, ali o njima nije govorio, reklo bi se da nisu bili u dobrim odnosima.

Relativno rano se razveo od poslednje supruge i penzionisao, i kako mu je suva klima godila zdravlju, odlučio je da promeni podneblje i da opet postane beg, jer toga u Americi nema, ili bar nije bilo izvodljivo za novac kojim je raspolagao. U Jerusalim nije mogao da se vrati jer je gradu međuvremenu, citiram, inkorporiran u zločinačku i nezakonitu državu Izrael, pa se odlučio za Kairo za koji su ga vezivale uspomene iz mladosti ulepšane proteklim vremenom. Kupio je nekoliko nekretnina na Zamaleku i nastavio da živi od rente.

 

-Kod kairskih vozača brat za brata ne zna, na  kolovozne trake se ne uzimaju u obzir, na saobraćajne znake se ne obraća pažnja, nemilosrdno će jedan drugom preoteti prolaz, što na bezobrazluk, što na dreku, a što na kuraž. Ko drsko dogura do pola raskrsnice, ima šanse da prođe, ako juri odlučno i izgleda kao da se neće zaustaviti, drugi će ga propustiti da prođe pod uslovom da je značajno luđi. A ako si mali, treba da sakupiš dovoljno sličnih koji bi u tvom pravcu i da zajedno krenete, kao krdo, dok ne progurate, ili da sačekaš da se pojavi neko glomazan, kamion, cisterna ili autobus, pa pustiš da oni prokrče put, a ti im se prilepiš i pratiš.

Kako god, saobraćaj se u Kairu neprekidno odvija, ponekad usporeno, ali stabilno, stani-kreni, dok na kraju, neobjašnjivo, svako ipak ne stigne gde je pošao.

Automobili u Egiptu su izgrebani i olupani, ali na pustinjskoj klimi nema vlage da bi zarđali pa karoserije dugo traju, tako da po gradu brundaju prastare mašine, dime i prljaju dok vazduh ne počne da se vidi i nebo ne promeni boju od zagađenja.

Od starih motora buka na ulici bude nesnosna, i kroz otvorene prozore automobila u prolazu trešti muzika s radija, otegnute reči odjekuju, ne razumeš ništa osim kad s vremena na vreme otpeva reč habibi. To zove svog dragog. Iz drugog automobila ori se pevanje sura iz Kurana, i tu otegnute reči odjekuju, ni njih ne razumeš osim s vremena na vreme kad prizove Boga, Alah.

I, naravno, sirene. Hiljade vozača trube u isto vreme, izbliza i izdaleka. Egipatski vozači turiraju motore i trube, neprestano trube, desna ruka im je više na sireni nego na menjaču, trubljenjem se obraćaju jedni drugima, komuniciraju, dosvirkavanjem javljaju: Ovde sam! Sviraju da se neko nekome ne bi preterano približio, da neko nekoga ne udari ili ako baš udari, da ne bude velika šteta, sviraju, ali ne staju nego voze napred, probijaju se, svako malo emituju cijuke i trubljenje da se čuje po nekoliko blokova u daljinu i uvis do najviših spratova. Na zaglušujuću buku kairskog saobraćaja se nikad nisam navikla, kao ni na otrovni prašnjavi i garavi smog.

Neće u Kairu automobil zbog pešaka da se zaustavi na pešačkom prelazu, kamion još manje. Možda neće ni motocikl, ako oceni da je jači. Pa kako onda jedan običan pešak da pređe ulicu? Oni hitriji, pre svega mladi momci, pretrčavaju na hrabrost, provlače se između zaustavljenih automobila ili u pokretu, čak preskaču preko hauba. Oni manje agilni, nejač, starci, žene i deca, kad im je neophodno da pređu preko prometne džade, sačekaju da ih se s jedne strane ulice nakupi dovoljno pa pozovu saobraćajca u belom. Tada on sa zviždaljkom izađe na zebru i pokuša da zaustavi promet dok građanstvo ne prede ulicu. Ili imaš sreće, pređeš tako džumle, ili se desi da se načekaš dok uhvatiš priliku.

-U šetnji sam pokušavala da pročitam brojeve s registarskih tablica automobila i sa ulaza u zgrade. Brojevi se po arapski, nasuprot slovima, pišu sleva nadesno: .,,,,,,,                    ,. Čak postoji logika - tačka je nula, ovako: , jedna vertikalna crta, ', je 1, dok se 2 sastoji iz dva poteza, ovako , 3 se piše ovako iz tri talasića , 4 je i sastoji se od četiri kose crtice , dok je pet, to jest °, kružić. Od šest nadalje mora da se nauče cifre 1,V,A, dok su i 9 isti. Po logici, kao i u našim brojevima, koji se zapravo zovu arapski, dve vertikalne crtice 1 su 11, crtica i tačka su 10, linija i loptica, su 15. Po istoj logici loptica i tačka, ovako:  su 50, što se na arapskom čita hamsun, reč po kome je ime dobio vetar, hamsin, koji u pustinji duva po pedeset dana. To sam sve tada već znala, a slova, zapravo, nisam nikad tačno pohvatala. U to doba Kairo sam volela više nego ikad.

 

-U tuđini uklapanje bude utoliko brže i prirodnije ukoliko si spremniji da svoju prošlost ostaviš na nekom drugom mestu, a s njom i nostalgiju i sećanje na one ljude koje si voleo. Treba biti spreman da prihvatiš nepoznato i spretan na mestu koje ne poznaješ. Na kraju krajeva, nije li prilagodljivost ključ opstanka ljudske vrste?

 

-Šta je haram?Kuran je više konzervativni zakon nego duhovni tekst. Knjiga se bavi svim aspektima života jednog stanovnika Arabije u šestom veku i propisuje striktne mere koje su bile neophodne da bi se imalo koliko-toliko organizovano društvo u to doba na jednom tako surovom mestu kakva je Arabijska pustinja gde je živeo Muhamed i gde je razgovarao s Bogom.

Haram je sve ono što je opasno za pojedinca. Božji zakon zabranjuje upotrebu svinjskog mesa, kao i mesa gmizavaca i mekušaca jer je to hrana koja se na vreloj klimi brzo kvari i može da otruje i ubije. Da bi se jelo meso, svaka životinja, na primer ovca ili kamila, moraju da se prekolju i iskrvare jer krv se brzo pokvari na jakom suncu. U Kuranu je propisano i da se pokojnik mora sahraniti u roku od 24 sata pošto je umro, u suprotnom, po vrućini počne da se oseća. Drugačije delovanje smatra se haramom.

Haram je i sve ono što može predstavljati opasnost za opstanak plemena. Haram je psovati i spletkariti, haram je skrnavljenje svetinja i neodržavanje telesne higijene. Haram je i piti alkohol, ali i putena ljubav pre ili izvan braka, ali to su oni harami, po mom utisku veoma česti, gde je samo bitno da se pazi na diskreciju i ako niko ne sazna, harama kao i da nema.

Uvek je bilo kulturoloških nesporazuma kad dođe do harama. Na primer, hleb je u Egiptu jedna od najvećih svetinja. U egipatskom je reč za hleb i za život ista: aiš Egipćani hleb nikada ne bacaju, to je golem haram, već ga krckaju i kad se sasvim sasuši. Među strancima u Kairu kružila je urbana legenda o slučaju skrnavljenja aiša. Jednom prilikom izvesni stranac, mislim Italijan, u javnom klozetu nije našao papir, i nevičan da se pere vodom i potom briše nekakvim prljavim peškirom koji bude u kupatilima, on se snašao i upotrebio hleb. Čistač je u ćenifi našao oskrnavljenu lepinju, stanovništvo je u tome bez mnogo razmišljanja prepoznalo haram, pa je Italijana napala rulja. Slučaj je imao fatalni ishod, a sve zbog sasvim malog kulturološkog nesporazuma.

Haram je takođe bogatstvo stečeno na nemoralan i nepošten način. Haram je svaka para inkasirana na tuđoj patnji, krađi, korupciji, ubistvu, a dobrom muslimanu haram je i da od haram-novca hleb jede.

-Šta je hilfad? Hifad je žensko obrezivanje. U Egiptu obrezuju devojčice, da su skoro sve žene obrezane, što u pravom životu znači da su im hirurški uklonjeni delovi ženskih spoljnih genitalija. Ponekad je samo simboličan zarez, ali često detetu naprave ozbiljne ožiljke, infekcije, nekad odrežu i čitav klitoris. Skoro sve žene su žrtve tog varvarskog običaja.

Ko to radi? Ko drži nož?

Nije nož. Koriste britvu ili žilet, seku naživo, bez anestezije. A žene, obično nekoliko njih, drže onu koju obrezuju, šire joj noge, dok babica kasapi devojčicu sečivom ili čak komadom stakla joj odseca deliće mesa, najčešće pre pete godine, a tu ima nervnih završetaka, krvarenje je veliko...

Kada Arnina ćerka dobije zadatak da napiše sastav šta je najegipatskija stvar u Egiptu, Arna zajedno s njom istražuje nešto što „nije na prvu loptu“. To ne mogu biti piramide niti Nil. Kostin odgovor je: zagrobni život. Egipćani su smislili priču o raju posle smrti, a mumifikaciju smatraju neophodnom za večnost. E upravo je zagrobni život to što će u zadnjim godinama života mučiti Kostu, te će se sudbina poigrati na kraju sa njim.

-U starom Egiptu je vladalo uverenje da esencijalni deo čovekovog identiteta, nazovimo ga dušom, pod određenim uslovima može nastaviti da se manifestuje i posle fizičke smrti tela. Po grobnicama i hijeroglifima sasvim je jasno da je u staroegipatskoj kulturi postojala prava opsesija čoveka da posle smrti nastavi da živi.

-Samo su sveštenici na tu priču imali pravo koje im je davalo monopol na sve poslove vezane za smrt. Prihod hramova je dolazio od pogrebnih usluga i svega vezanog za zagrobni život. Oni su smislili da je mumifikacija tela neophodna za večnost i znali su kako da iz tela povade unutrašnje organe, kako da izvade srce iz grudi i mozak iz lobanje kroz nos, kako da telo usole, koje tačno molitve i čarobne reči treba kad izgovoriti, kako se sasušeno telo zamotava i gde se među zavoje polažu amajlije. Sve to da bi se postigla besmrtnost pokojnika.

Naime, Kosta nije imao svoju grobnicu. Grčka porodica sa kojom je bio blizak i Grkinja Marija s kojom je bio u nekoj vrsti prećutne bračne veze ceo život, imala je svog pokojnog muža i svoju porodičnu grobnicu. U Egiptu čak postoji i grčko groblje, ali Kostu tamo nisu želeli da sahrane. I on iz inata ostavlja svoju volju u testamentu da ga sahrane u rodnom kraju, u Jugoslaviji, u zavičaju koji nije posetio pedesetak godina.

-Kostina teorija bila je da za stare ljude i antikvitete važe ista pravila. Ako vremešan čovek ćuti ili trabunja, to je samo star čovek. Pripoveda li, posebno ako su mu priče zanimljive i životne, on je iskustvo, jedan život, i što je stariji, to je vredniji. Kvalitet antikviteta, kao i starih ljudi, jeste u tome da imaju priču.

-Sećanje je kao optimistični objektiv, doživljaji iz prošlosti budu lepši i dragoceniji kad ih pronađemo među uspomenama nego što su ikada bili.

Međutim, sudbina će umešati svoje prste. Kosta će ostati u Egiptu i biće sahranjen upravo pored donja Marije, u njenoj grobnici. Njegovo nasledstvo će otići rođacima koji ga nikad nisu upoznali……a cela priča oko sahrane posmrtnih ostataka deluje kao da ju je pisao Branislav Nušić….

Da li mi se knjiga svidela? Jeste, ali više su mi se dopale prethodne dve. Ipak, preporučujem je, svakako, puno lepih stvari ćete pročitati u njoj.

Još neki od citata:

-Jedino je bitno da ne pričaš nikome, tajna je kao golub, otvoriš šaku i odleti slobodno.

-O čovekovoj sudbini egipatska poslovica kaže - čovek planira, a Bog se smeje.

-Šta ne može da se reši, reši se s parama, a šta ne može parama, probaj s mnogo para.

-Arogancija je korov koji najbolje raste na balegi.

-Bogatstvo dođe kao kornjača, a ode kao gazela.

-Krvna veza nije tako snažna kao što su one koje se stvore za života pod istim krovom, među ljudima koji su zajedno.