ESTORIL-Dejan Tijago-Stanković

 I ova autorova knjiga me je oduševila. Pisac piše tako opuštajaće, ali divno, sa primesama komedije, špijunske priče i istorijskog romana. Uz to, upliće se i priča o Malom Princu, čudesnom dečaku ovaploćena u liku jevrejskog dečaka Gabrijela koji živi sam u hotelu i nekako je spona između svih likova u romanu.

Radnja romana je smeštena u luksuzni hotel Palasio u mondenskom letovalištu Estoril, nedaleko od Lisabona. U njega dolaze mnogi bogataši da potraže sklonište od  Drugog svetskog rata, s obzirom da je Portugal neutralan. Gosti hotela su špijuni, pali kraljevi, pisci, nacisti, američke diplomate i Jevreji bez državljanstva, a portugalska tajna policija pažljivo nadzire posetioce, trudeći se da niko ne ugrozi neutralnost njihove zemlje.
Čitaoci će u holovima hotela i na plažama Estorila naići na Crnjanskog, Aleksandra Aljehina (ruskog šahovskog velemajstora), Antoana de Sent Egziperija u razgovoru s jevrejskim dečakom tršave kose koji živi sam u hotelu, kao i na mnoge druge istorijske ličnosti koje su ovde našle utočište. Posebno interesantan lik je Duško Popov, dvostruki agent, poreklom s naših prostora, kojeg će upoznati Ijan Fleming i po uzoru na njega osmisliti lik Džejmsa Bonda.

-Hmm... I danas nisi baš mnogo veseo, kažeš... Daj da razmislim malo kako to možemo da rešimo. Ti još ne piješ pivo, zar ne?

Ne pijem.

- Pa da, tako sam i mislio. Još si mlad. Ni sojke ne juriš? -Popov je imao osoben stil komunikacije. - Molim? - dečko ga nije razumeo.

 - Ništa, ništa... hmm. Onda stvarno ne znam. Možda ti znaš kako da ti pomognem da ne budeš više tužan? - Popov je pokušavao da smisli rešenje da zabavi dečaka.

- Zašto? Čovek ponekad mora da bude tužan. I tuga je deo života, kao i radost. Zar ti nikad nisi tužan? - zanimalo dečaka.

Nikada. Kažu da sam plitkouman za tugu - priznao je elegantni čovek.

To im je obojici bilo smešno.

- Hoćeš da se igraš sa mnom? - predloži Gabi.

- Gde si mene našao da se igram? - čudio se Popov. – Mator sam ja za to.

-Pa da - priznao je dečak. - Odrasli ljudi se ne igraju.

- Igraju se i oni, ali drugačije... nego, znaš u čemu je glavni problem oko našeg druženja? Nas dvojica, u stvari, i ne možemo da se družimo ako se nismo sprijateljili. A, realno, nismo.

-Ah! Izvini - reče Gabi automatski, ali posle, razmislivši,

dodade - kad kažeš „sprijateljiti se", to je kad „ostvariš veze“, je l' da? - tražio je potvrdu dečak.

- Recimo.

– Znaš, ja nisam baš siguran šta to znači: sprijateljiti se, stvoriti veze i to.

Posebno je zgodno imati prijatelja ako ti je porodica daleko, kao sad meni i tebi. Kapiraš? -toliko je umeo da objasni elegantni čovek.

- Mislim da kapiram – reče Gabi. – Kao Papagajo i ja. Mislim da smo se i nas dvojica sprijateljili….. I Tonio mi je postao prijatelj. I Bruno. Ali ne znam da li se to računa pošto su oni odrasli, a ja ću postati odrastao tek kad prođem bar micvu. -Nema to veze - prekinuo ga je Popov. - Nije bitno koliko ti prijatelj ima godina ako se dobro slažete.

- A je l' teško slagati se s ljudima? - Ako ne zakeraš i ako prihvataš ljude onakve kakvi su, lako nađeš prijatelje. A kad imaš prijatelje, život ti bude veseliji. Manje komplikovan.

 

Zahvaljujući piscu otkrila sam ko je bio Duško Popov, koliko je, uprkos svom raspusničkom životu (bio je špijun, a voleo je kocku i žene), imao sreće, te je preživeo rat, oženio se i dobio četvoricu sinova. Na neki način izazivao je život, živeo ga punim plućima i iskoristio sve što mu se pružilo. Bio je bogati srpski plejboj i čuveni dvostruki špijun koji je radio za MI6 i Abver, zaslužan za prevaru Nemačke u vezi sa mestom iskrcavanja saveznika 1944. i, po njegovoj priči, dojavu da će Japanci bombardovati Perl Harbur.  U nju, na žalost, niko nije poverovao, a najviše ju je ismejao Edgar Huver, tadašnji direktor američke FBI.

 

Putem njega, upoznajemo i porodicu Bajloni, koji su takođe došli u Portugal bežeći od vihora rata, došli privremeno i nikada više nisu imali priliku da se vrate. Njihova porodica i ako uspešna, polako se osipala da od nje do kraja ovog veka više nike ne ostane.

 

U Estorilu se Duško sreće s Jovanom Dučićem, koji je naš ambasador u Madridu i Lisabonu i koji mu pomaže da dobije vizu za Portugal.

 

- A vi, gospodine Dučiću? Kako ste? - uzvrati Dušan pitanje. Kako sam? Starački. Eto kako sam.

- Ako je tako, vi se, ambasadore, odlično držite.

- To nije moja zasluga. To je nasledno. Jedan stari ko katedrala, drugi ko papuča, ali starost ni jednom ni drugom nije laka... Mene pod stare dane muči posao. Sve mi teže pada ovo što sada radim.

- A kojim dobrom ste vi ovde? - zanimalo je Popova.

- Šta da vam velim, dragi moj? Posao mi je da se borim protiv istorije, i to na strani onih prema kojima je ona uvek bila nemilosrdna. Naša se nesrećna zemlja premorila od svekolikih povesnih događaja što ih je prevalila preko leđa. Stoji izmedu dva zavađena sveta i pokušava da ostane neutralna. Red bi bio da i mi, makar jednom, prođemo bez krvoprolića. Potreban nam je svaki prijatelj. Na tome radim i u Madridu i ovde, da vidim kakva se podrška od njih može očekivati.

 

Iz njihove konverzacije proističe i ova priča:

- A znate li vi, mladiću, onu priču kako je naš knjaz Miloš slao protu Mateju Nenadovića u Stambol na jednu od prvih naših diplomatskih misija?

- Ne znam, Vaša ekscelencijo.

- Neoprostivo, Popove! Tu poučnu priču iz naše nacionaline povesti svaki rodoljub mora znati. Elem, nije to tako davno bilo, ima sto i kusur godina, Srbija još bejaše kneževina, a Srbi imadoše neku veliku brigu, nešto se važno moralo od Visoke porte moliti i s Turcima o važnim pitanjima pregovarati, pa knez odluči da otprati poslanstvo u Carigrad - započe Dučić da pripoveda, polagano i značajno, onako kako se u njegovim rodnim brdima epske pripovesti prenose s koljena na koljeno –

 

I pozva knez protojereja valjevskoga, Mateju Nenadovića, je on je već u Rusiji po državom poslu bio, a išao je i u Austriju gde oružje i džebanu bejaše kupovao, pa od njega ni mudrijeg, ni iskusnijeg, da kažemo, ,,diplomate" u Srbalja nije bilo. Pred put knjaz pozva protu u svoj konak da mu dadne, kako mi danas kažemo, instrukcije, da mu rekne šta mu je činiti i kako mu se valja ponašati i... -i  tu ambasador zastade, kao da se o nečemu zamislio.

- I? - upita Popov.

- I veli njemu knjaz: „Znadeš li ti, pope, koliko su oni silni?" A prota odgovara: „Znadem, gospodaru!“ Pa će njemu knjaz: „Znadeš li ti, pope, koliko smo mi nejaki?" A prota će opet: „Znadem, gospodaru!" A njemu će knjaz: „Znadeš li ti, pope, da s Turcima neće lako ići?" A prota sve jednako: „Znadem, gospodaru." Tad će knjaz: „Znadeš li ti, pope, šta vezir najbolje voli?... Ne znaš?"- i tu učini dramsku stanku, pa nastavi: ,,Vezir ti, moj pope, najviše voli para i guzice... A mi ti, pope, u Srbiji, para nemamo!"

Nasmejaše se, naravno, čak se i šoferu nasmeja zbunjeni brk, ali se ambasador ubrzo uozbilji i nastavi pomirljivim tonom:

- Eto, mladiću, tako vam je i danas. I dalje su oni silni, a mi nejaki, i dalje para nemamo. Kad je tako meni, kako li je tek veleposlaniku Andriću u Berlinu?

 

Pisac me oduševljava i upotrebom manje poznatih reči iz srpskog jezika.

Tako se srećem sa pridevom:

karakušljiv:nesigurnog hoda, trapav, smotan, mršav, slab, bolestan

u romanu karakušljiv psić

U Estorilu su se našli, kako autor kaže, probrani među prognanima, ukupno par hiljada od dva miliona, koliko se računa da ih je tada lutalo Evropom. Tako u ovom romanu borave Habzburzi, Rotšildi, inkognito; Jan Paderevski, slavni poljski pijanista, kompozitor i političar; rumunski kralj Karol sa nevenčanom ženom Elenom, Antoan de Sent Egziperi, Jovan Dučić, Miloš Crnjanski i brojni visoki diplomatski službenici okupirane Kraljevine Jugoslavije. To što je od navedenih velikana jedini Sent Egziperi pod znakom pitanja kao posetilac Estorila najmanje je važno, jer se saharski pesak u romanu sasvim prirodno pretvara u pesak estorilske Obale, a mali Gabi, usamljeni izbeglica iz Antverpena, i njegovo kučence Fenek, u Malog princa i njegovu pripitomljenu saharsku lisicu.
Dinamično delo u kojem čitalac prati čas uzbudljivu kontraobaveštajnu aktivnost Dušana Popova, čas razgovore Sent Egziperija sa malim Gabijem, čas Gabijeve rasprave o podaništvu sa eks-rumunskim kraljem, baš kao u Malom princu, a da ne spominjemo Kazablanka sindrom u odnosu direktora hotela Palasija i policajca Kardoza, zaduženog da prati sve što se zbiva i lovi neprijateljske elemente. U svemu tome se učitava istorija Evrope i sveta a posebno njen deo koji govori o raspadu Kraljevine Jugoslavije, bombama nad Beogradom, sudbini Srba u NDH i izbeglicama iz tog pakla. Opšti utisak, kao što rekoh na početku, roman  koji vredi pročitati.