NEVINI-Burhan Sonmez

 -Moje detinjstvo je bila moja domovina i kako sam rastao, udaljavao sam se od nje, a što sam se više udaljavao, ona je sve više rasla u meni. Moj ujak Hatip, koji je, kao siromašan derviš u to vreme skupljao sve tajne doline Hajmana, iznenada je banuo jednog prolećnog jutra dok su svi spavali......Za njega je život bio put koji prelazi preko trošnih mostova.

Čini mi se da je za većinu Kurda koji su živeli u dolini Hajmana, život bio takav....mnogo smrti, siromaštvo, razbojnici....A knjiga se zove Nevini- piščeva majka je za svakog, bio dobar ili loš, pričala da je nevin (dakle,za svakog je nalazila opravdanje). A knjga priča o ljubavi Kurda i Iranke, koji su prognani iz svojih domovina, a pri tome su oboje nevini. Oni svoju otadžbinu više nemaju, ne pripadaju ni njoj ni Engleskoj u koju su pobegli. Ali spaja ih ljubav i ona polako otapa njihovo srce.

On, Kurd u tuđini, pripoveda nam o svojim precima idući tragom starih fotografija, a Ona se ne odvaja od ,,knjige tajni“, za koju veruje da joj pomaže da prorekne svoju sudbinu.

-Nekada davno svako je imao knjigu koja je odgovarala njegovoj duši. Zvala se „knjiga tajni“ i celog života su je nosili sa sobom. A ovo je moja-rekla je.

-Čak i kad sam odrastao i sazreo, srce mi se ispunjavalo nekom tugom koja me nije napuštala i za koju sam verovao da mi je prešla od majke.

Turkije-sve vrste pesama u Turskoj usmenoj tradiciji.

-Poslovođa radnika Begohan, zbog kocke i svakojakih sramnih dela o kojima nije mogao da priča, napustio je svoju kuću, i sada dok se u tudini u znoju pročišćavao od grehova, danju je maštao da će mu žena i deca oprostiti i prihvatiti njegove čvrste zakletve. Pošto je završio priču, Begohan je sklopio oči i zapevao turkiju. Lagano je duvao neki crveni vetar. Četrdeset godina kasnije, Keve je ovu turkiju, koju je naučila čuvši je samo jedanput, pevala mojoj majci. Posle četrdeset godina i moja majka ju je pevala meni sklopljenih očiju. Sada i ja uveče u jednom stranom gradu među betonskim zgradama samome sebi pevušim tu istu turkiju. Ponekad i ja sklapam oči da bih mogao da nastavim da živim kao i te stare zgrade.

-I usamljenosti se razlikuju, ne liče jedna na drugu.

-Ljudi su božja utopija. Zato im je Bog udahnuo život. Ne, stvarnu utopiju nije stvorio Bog već čovek. Čovek nije odlučio da bude stvoren, ali je mogao da odluči kako da živi. Zato je prva žena, majka celog ljudskog roda, pojela zabranjenu jabuku. Zato je carstvo zemaljsko, u koje je dospela, čovekova utopija.

- Da vam ispričam priču o vojniku koji nije verovao u Boga- nastavio sam. - Kada je pre sto godina okupatorska grčka vojska tamo kod nas pobeđena, za sobom je ostavila mrtve i zarobljenike. Neki vojnici su se sakrili kod seljaka da ne bi pali u ropstvo. Jedan od njih je ostao u našem selu i promenio ime. Iako su ga prihvatili, seljaci muslimani su mu se rugali zato što je hrišćanin. Jednoga dana vojnik to nije mogao da podnese. Rekao im je: „Nemojte da me ponižavate. Ja nisam hrišćanin, ja ne verujem u Boga." Takav strah se nikada više nije video u ovom viševekovnom selu, čak ni kada je došla neprijateljska vojska. Danima su svi bili zatvoreni u kućama. Kada su se ohrabrili da izađu, rekli su vojniku:,,I hrišćanstvo je dobro, samo nemoj da budeš bezbožnik."

-Čovek treba da prepusti tišini ono o čemu ne može da govori.

-I patnja ima svoj vek.

-Glavobolja liči na siromaštvo, čoveka ostavlja bez izbora.

-Svako je u selu bio srećan na svoj način, dok se nesreća uvlačila samo u duše onih koji su imali veze s gradovima.

-Dok fotograf Tatarin još nije došao u ove krajeve, dolinom Hajmana lutali su vukovi, lisice i jedan mrki medved. Kuće sa hladnjikavim zidovima, psi koji čekaju da zavijaju, izvor koga su napustile mlade, legali su uveče obavijeni mesečinom. U hlebu se oskudevalo, smrti je bilo previše, a ljubav je izmešana s krvlju, kao ranjena voda.

-Svako može da voli, ali od sudbine zavisi da li ćeš da budeš voljen.

-Zažmurivši, zapevao sam turkiju. Blago sam iskrenuo glavu u stranu kao što je to radila Keve dok je pevala mojoj majci, a moja majka dok je pevala meni.

Dunuo je crveni vetar. Grane su zašuštale. Zatim je vreme stalo.

Brani Tavo: „Stalno sam se ustručavao,Firuza, da ti kažem sve ono što mi je na srcu."

Firuza: „Zašto?"

Brani Tavo: „Plašio sam se da ne budemo povređeni."

Firuza: „Zašto bi bilo tako?"

Brani Tavo: „Možda je moj strah bio neosnovan, ne znam?"

Čuje se buka na stanici. Dopire zvuk voza.

Firuza: „Brani Tavo, dok sam u svojoj knjizi tajni gatala u pesme, videla sam našu zajedničku budućnost."

Brani Tavo: „Nisi mi o tome ništa rekla."

Firuza: „Htela sam da ti kažem kad dođe vreme za to."

Brani Tavo: „Postoji jedan roman koji sam pročitao pre mnogo godina. Osećam se kao da sam lik iz tog romana."

Firuza: „Kakav je to roman?"

Brani Tavo: „Jedan muškarac je zaljubljen u jednu ženu, ali se boji da ispolji osećanja."

Firuza: „Zar nikako ne može da izgovori ono što oseća?"

Brani Tavo: „Jednoga dana čovek je skupio hrabrost i rekao ženi ono čega mu se um plašio, ali što je srce želelo."

Firuza: „I šta je uradila žena?"

Brani Tavo: „To nije važno, važan je kraj romana." Na stanici postaje sve bučnije. Čuje se zvižduk voza.

Firuza: „Šta se dešava na kraju romana?"

Brani Tavo: „Žena se ubije."

Firuza: „Znači da ga voli."

Brani Tavo: „Ako svako ko voli umire, želim da te poštedim tog usuda, Firuza." 

Firuza: „A prećutkivanje je jedini način da se to postigne?"

Brani Tavo: „Ono čega se moj razum boji, a što srce želi..."

Firuza: „Ćuti i poljubi me."

Nastaje tišina.

Firuza: „Sve vreme sam čekala ovaj trenutak. Poljubi me još jednom."

Nastaje tišina.

Tišina i dalje traje.

Polako se udaljava zvuk voza.