TANGO POD MESEČINOM-Ali Sinkler

 Knjiga o tangu, o ovoj igri koja je zapravo mnogo više od toga.

- Tango nije skup lepih pokreta. Nije muzika. Tango je putovanje duše. U jednoj pesmi plesač ili muzičar može da iskusi radost, bol u srcu, ljubomoru, ljubav, patnju, želju, požudu."

Junakinja romana je mlada novinarka Deni Makena koja stiže u Buenos Aires s namerom da kroz intervju a Karlosom Eskuderom, kome je saobraćajna nesreća prekinula igračku karijeru, napiše seriju tekstova o tangu.

On je inače sarađivao sa Deninom majkom- Ajris Kenedi, koja je dve decenije ranije ostavila supruga i petogodišnju ćerku i postala diva plesačke scene Argentine. Cela nacija volela ju je strastveno jer ja kao strankinja razumela dušu tanga isto kao i da je rođena u ovoj zemlji.

U razgovoru sa Eskuderom, Deni saznaje za priču o Paskalu Kancijaniju, čuvenom kompozitoru kojeg je ubila njegova muza Luijza  i onda s ljubavnikom Robertom pobegla iz zemlje 1953 godine.

Deni odlučuje da razreši to ubistvo, jer Paskal i Luijza su pedesetih godina 20. veka bili legende tanga

Uporedo sa njenom potragom za pričama, teče i njena romansa sa Eskuderom, koja se postepeno razvija, od trenutka kada Deni uči od Karlosa prve tango korake.

Eskudero je nenadmašan igrač tanga koji sve emocije koje je doživeo prenosi u taj ples čak i ako to znači da ponovo doživljava neke bolne trenutke.

Deni pronlazai majku i uspeva da sa njom ostvari bliži kontakt, i ako joj to u početku nije bila namera. Saznaje i da je baka koja ju je odgajila, zapravo čuvena Lujiza za kojom su Argentinci tragali i da ona nikako nije kriva za Paskalovu smrt, i još doznaje i da joj je deka Robert živ i uspeva čak i njega da pronađe i poveže sa babom.

Ovaj roman je deo trilogije o plesu koju je Ali Sinkler „sanjala“ već deset godina.

Međutim, izgleda da ostali delovi još uvek nisu prevedeni za naše tržište.

Ono što je meni bilo najinteresantnije je priča o istoriji tanga i načinu kako se on igra i oseća. Sigurna sam da će svaki ljubitelj plesa uživati u knjizi.

 

 

-„Nije pristojno da čovek samo priđe ženi i pita je za ples. Tako je pritiska da pristane ili da ga posrami ako kaže ne. Argentinci ne vole da izgube ponos. Zato imamo nešto što se zove el cabeceo (klimanje glavom). Sve je u očima i fer je prema obe strane. Ako neko želi da pleše, pogledaće u izabranu osobu klimnuti glavom. Ako druga osoba pristaje, uradiće isto. Kontakt je na način ostvaren, ali uvek onaj koji vodi odlazi do pratioca. Zatim plešete tri pesme. To se zove tanda (serija,niz)."

„Zašto tri?"

Takav je običaj. Nekad četiri ili pet, ali obično tri. Ne zahvaljuj pre nego što otplešeš celu tandu sa partnerom.

Tango je nastao u Argentini, pa se proširio na ceo svet. Simbol Argentine je pored tanga predsednig Peron i njegova žena Eva.

 

-Ne podržavaju svi Perona", rekla je. „Dobio je podršku naroda jer je propagirao jednakost i obećao je da će naći način da radnici i poslodavci sarađuju kako bi Argentina bila što jača. Sada je pogazio nacionalistička i antiimperijalistička uverenja dozvolivši svetskim korporacijama da uđu i preuzmu tržište."

 

-Porodica je mesto gde smo slobodni da budemo ono što jesmo. Da nas neko voli i da znamo da je nekom stalo do nas.

" Nemaju svi brižne porodice. Porodica je porodica, čak i kada ne funkcioniše kako valja, kako ti kažeš."

 

-Prošištao je pored, a ona je bacila pogled ka gvozdenim balkonima. Buenos Ajres je imao mnogo slojeva. Neki su bili zadivljujuće lepi i bilo je potrebno zastati i diviti se njihovoj veličanstvenosti. Zagrcnula se i zakašljala, što ju je podsetilo na činjenicu da je grad možda prelep, ali da smrdi kao unutrašnjost auspuha.

 

-Tango je treći ples u istoriji u kom parovi plešu zagrljeni. Prvi je bečki

valcer, koji je bio popularan tridesetih godina devetnaestog veka. Sledeća

 je bila polka, četrdesetih godina devetnaestog veka. Ni ovi plesovi

nisu prošli bez skandala, posebno kada je 1850. godine direktor pozorišta pariske opere naredio da se izvodi bečki valcer kako bi privukao publiku. Mnogobrojni su se bunili zbog razvratnog plesnog stava mnogo godina. Većina nije prihvatila novu plesnu pozu do kraja veka.

Skandal sa bečkim valcerom otvorio je vrata tangu. Brojni iseljenici iz Evrope pristizali su u mali grad Buenos Ajres od 1880. do 1910. godine. Istorija tanga tada postaje nejasna i niko ne može da potvrdi pravo poreklo plesa.

Prva teorija: Pošto su Britanci izgradili železnicu preko Argentine, oblasti bogate mineralima i obradivo zemljište su postali dostupni, ali nedostajali su radnici koji su zemljoposednicima bili neophodni da bi ubirali plodove sa imanja.

Argentinska vlada ubedila je Evropljane da dođu da rade u njihovoj zemlji. Migrantima je ponuđen smeštaj i hrana za prvih sedam dana, a nekima su subvencionisani pasoši. Za razliku od iseljavanja u druge zemlje, u Argentinu su dolazili uglavnom muškarci. Nadali su se da će raditi nekoliko godina, da bi se onda vratili u domovinu, bogati i spremni da se žene ili da žive sa porodicom ukoliko je već imaju. Nažalost, mnogi su ostali u Argentini na ivici siromaštva i bez porodica.

Zbog priliva muškaraca, u Argentini se javio manjak žena. Muškarci su mogli da se približe ženama samo na dva načina: odlaskom kod prostitutki ili putem plesa. Ako je neko hteo da se ženi, najbolji način da privuče pažnju potencijalne supruge bio je na podijumu, jer je to bilo društveno prihvatljivo mesto gde su se oba pola sastajala. Morao je da očara partnerku tako što će je zabaviti i naterati da poželi da provede još vremena plešući sa njim.

Plesanje je bio jedini način da se dama impresionira. U nedostatku žena, muškarci su plesali jedan sa drugim, iako je to značilo da plešu sa konkurencijom. Nisu imali pristup snimljenoj muzici, pa su morali da čekaju događaje sa muzikom uživo. Bordeli su često imali muziku koja je zabavljala mušterije koje čekaju na red, pa su mnogi klijenti koristili priliku da vežbaju korake dok su žene bile zauzete.

Ova teorija postala je popularna nakon što je argentinski pisac Horhe Paskal Borhes napisao članak koji je povezao bordele i tango. Usled njegove popularnosti, obožavaoci su prihvatili teoriju toliko da je usvojena kao istinita. Problem je što ljudi koji danas pišu o tangu polaze od istog uverenja radije nego da dublje istraže prošlost.

Druga teorija:

Tango je nastao u siromašnim kvartovima. Takve zajednice vrvele su od različitih nacionalnosti i mladići su učili da plešu sa muškim rođacima. Kada bi dostigli određeni nivo veštine, vežbali su sa rođakama koje bi ih učile dalje.

Ples i muzika držali su zajednicu na okupu. Muškarci bi donosili flautu, gitaru i bandoneon, pa su se okupljali u dvorištima. Nekoliko žena bi im se pridružilo i uživalo u retkim trenucima sreće u teškom i usamljenom životu.

Muzika je spajala ljude iz raznih kultura i postajala zajednički jezik. Kontraples je bio popularan medu italijanskim migrantima i pomešao je različite plesne stilove iz celog sveta kako bi nastalo ono što je kasnije poznato kao tango.

Treća teorija:

Osamdesetih godina XIX veka ples se u javnosti u Buenos Ajresu viđao samo u pozorištima i plesnim salama. Teorija o bordelima možda potiče od nekih oronulih plesnih sala koje su povremeno radile i kao javne kuće ili od plesnih sala koje su redovno posećivali muškarci žene čiji su moral osuđivali sugrađani hrišćani.

 

Tango je stigao u Marselj u Francuskoj početkom dvadesetog veka tako što su argentinski mornari plesali sa lokalnim ženama. Lagano se širio do Pariza i do 1912. očarao je čitavu Francusku.

U to vreme Argentina je uživala u novootkrivenom blagu, ali tuacija je bila takva da su se bogati i dalje bogatili, a siromašni jedva preživljavali, Bogate argentinske porodice slale su sinove da studiraju i putuju u Evropu, ali bi oni, čemu teži većina mladića, lutali oblastima i ustanovama koje bi zgrozile njihove roditelje.

Imućni Argentinci uživali su u društvu žena koje nisu planirali da vode kod majke, a pošto su svi uglavnom bili dobri plesači, naučili su Francuskinje pokretima neprihvatljivim u elitnom argentinskom društvu. Parižani iz viših klasa bili su oduševljeni tangom i uskoro je postao glavni ples na svim podijumima za igru.

Do 1913. godine tango se proširio po celom svetu. Ustanove kao što su hotel „Voldorf" i prodavnica „Selfridžiz" u Londonu usvojile su Tes Dansants (čajanke uz tango) i svi su želeli da budu deo novog plesa Mada ga nekolicina i dalje nije odobravala, tango je imao ogroman uticaj na podijumu za igru i van njega. Korsete i ogromne suknje iz tog perioda zamenile su uže suknje sa izrezima napred, kako bi

žene lakše plesale tango. Običaj nošenja pera koje je padalo poprečno preko lica zamenjeno je vertikalnim, kako ne bi smetalo ženama dok plešu tango sa partnerom.

Čitava modna industrija je procvetala i pariske modne kuće iskoristile su želju žena da izgledaju i da se osećaju u skladu sa predstavom o plesačicama tanga. Cipele, čarape, šeširi i haljine reklamirani su kao odeća za tango. Jedan dovitljivi modni dizajner imao je višak narandžastog materijala koji nije mogao da proda. Promenio je njegovo ime u „tango" i ubrzo prodao sve zalihe, a ljudi su čekali u redu da naruče još.

Popularnost tanga medu višim slojevima u celom svetu pronašla je put natrag do Buenos Ajresa. Ovog puta argentinska elita prihvatila je tango, ali u novoj, pariskoj verziji koja nije uključivala vulgarne elemente" poreklom iz sirotinjskih kvartova Buenos Ajresa.

 

-Kad god čujem tango muziku, padnu mi na pamet kicoši u upadljivim odelima, sa nakrivljenim šeširima koji se udvaraju ženama u mrežastim čarapama i haljinama sa dubokim izrezom koje ističu bujne obline. Parovi se njišu uz muziku, a srceparajući bandoneon diktira im svaki potez. Najveći deo posmatrača posvećuje pažnju plesačima retko kad razmišljajući o orkestru. Ali, ako uspete da skrenete pogled sa plesnog para i zagledate se u svirača bandoneona, primetićete kako on daje dušu tom instrumentu. Postoji večna ljubav i neraskidiva veza između svirača i bandoneona, slična onoj koja postoji izmedu plesača i njihovih partnera.

Nažalost, bandeonu preti izumiranje, a bez njega će se tango muzika koju poznajemo promeniti zauvek.

Danas postoje još samo dve radionice za popravku bandoneona i Buenos Airesu. Originalno napravljen u Nemačkoj, bando-nion kako su ga zvali u Nemačkoj) korišćen je za religioznu muziku crkvama. Pedesetih godina devetnaestog veka nemački i italijanski mornari i emigranti doneli su instrument na obale Argentine. Učinili su bandoneon delom nove muzike i plesa koji je začet u Buenos Aresu. Danas ih znamo pod imenom tango.

Hijade instrumenata poslato je u Argentinu iz Nemačke, ali proizvodnja je prekinuta kada je fabrika zatvorena tokom Drugog svetskog rata. Ovih dana postoji samo nekoliko originalnih instrumenata. Nema rezervnih delova, a njihov opstanak je u rukama zanatlija koji nastavljaju vekovima staru tradiciju.

Mada neveštom oku može izgledati da je bandoneon isto što i harmonika, bandoneon pripada potpuno drugoj porodici instrumenata. Bandoneon je deo familije koncertine i nema dirke u vidu klavijatura poput harmonike. Umesto toga bandoneon ima dugmiće sa obe strane instrumenta i ima dvoglasne note - kada se dugme pritisne, dva tona se sviraju u isto vreme. Na bandoneonu postoji preko sedamdeset dugmića, što instrumentu daje širok raspon, a muzici dubinu bogatstvo koje se prepoznaje širom sveta kao sastavni deo tanga.

Sa obnovljenim interesovanjem za tango u poslednjih nekoliko decenija, muzičari i kolekcionari kupili su preostale bandoneone i plaćali 7.000 dolara po komadu. Argentinska vlada zabranila je svima osim Argentincima da iznose originalne bandoneone iz zemlje tokom turneja.

Argentina je proizvela nove verzije bandoneona, ali na osnovu mišjenja stručnjaka za tango, zvuk je manje autentičan i nema dušu ko originalni. Jedan od razloga zbog kojih zvuk nema isti kvalitet jeste to to što su nemački bandoneoni bili napravljeni od drveta koje je bilo staro po deset i petnaest godina pre nego što je od njega sačinjen instrument.

Sa nestankom originala, zvuk tanga će se promeniti. Ljubav i briga koju je instrument dobijao tokom godina nisu bili dovoljni da ga čuvaju. Čak i uz prikladnu negu očekuje se da će originali potrajatimožda još pedeset godina. Nadajmo se da će neko naći rešenje za problem i sprečiti gubitak nečega što je deo Argentinine koliko i tango.